Čovek koji je voleo vozove

 Zamišljam Čarlija Bronsona kako kada pronađe silovatelje svoje žene i ćerke u „Smrtonosnoj želji“ kaže „momci, istina je, mogao bih sada da vam prospem mozgove i upoznam vašu unutrašnjost sa ovim lepim asfaltom na kojem stojimo ali… zar nije bilo dosta zla i nasilja?“. Bez obzira da li je jedan film žanrovska eksploatacija nasilja ili ekranizacija istinite priče koja u sebi ima sve najpozitivnije pojavne oblike hrišćanskog duha, narativne zakonitosti ostaju iste, i toga su bili svesni i autori „Tragova prošlosti“, mada je verovatno bolje da nisu.

Erik Lomaks bio je ratni zarobljenik prinuđen da gradi prugu koja je spojila Bangkok i Rangun u događajima u istoriji filma najslavnije opisanim u „Mostu na reci Kvaj“ koji se, usput, završava tako što su svi akteri mrtvi, osim Džeka Hokinsa koga čeka dug put nazad kroz džunglu na gangrenoznoj nozi i doktora koji je jedino u stanju da za sebe mrmlja reč „ludilo…“. Kakav crni oprost… Stvarni Erik Lomaks je tokom zarobljeništva napravio radio aparat, zbog toga bio mučen i četrdesetak godina nakon rata razvio prijateljski odnos sa Takašijem Nagaseom, japanskim prevodiocem i učesnikom isleđivanja. Dok je istorijski Lomaks prvo imao dugu prepisku sa Nagaseom, koji se još šezdesetih počeo pojavljivati u dokumentarnim filmovima kao svedok zlokobnih događaja pa tek onda krenuo na put ponovnog upoznavanja i pomirenja, filmski lik (Kolin Firt, kao i uvek odličan u prikazivanju potisnute emocije) saznaje da Nagase radi kao vodič u muzeju koji se nalazi na mestu nekadašnjeg logora i polazi sa jasno formiranom idejom krvave osvete. Dakle, autori scenarija pokušali su da od umereno zanimljive i možda poučne istinite priče stvore igrani film sa napetošću, problemom, katarzom. Posledica je da ceo ljudski život sabijen u dva sata drame u ovom slučaju postaje zbrzan i nedovoljno psihološki precizan. Lomaks se na početku filma brzo zaljubljuje, kasnije bez muke pronalazi Nagasea, njihov razgovor je relativno kratak, oprost jasan ali bez neke posebne mikro dramaturgije unutar scene. Uz to, reditelj je, verovatno se plašeći da ne zaluta na teritoriju nekakve „torture“ eksploatacije, nepočinstva iz japanskog zarobljeničkog logora prikazao na način koji publiku ostavlja hladnom i zgroženom više na intelektualnom nego suštinskom, popularno je reći, visceralnom nivou. Istina, batinanja su tu, i mučenje vodom koje je, čini se, sa određenim zadovoljstvom iskorišćeno kako bi se ostvarila veza sa vremenom sadašnjim i metodama koje je CIA primenjivala i, valjda, i dalje primenjuje u svojim tajnim tamnicama. A opet, uvodna sekvenca „Mosta na reci Kvaj“, sačinjena od marša kroz džunglu, prolaska pored nesrećnika koji lome kičme krčeći put za prugu, agresivne, nervozne muzike, uznemirava nas nemerljivo više od nekoliko eksplicitnih momenata iz „Tragova prošlosti“ i uverava da je onaj ko je izbegao jedno takvo mesto u tom trenutku u vremenu proživeo srećan život bez patnje i bola.

Škakljiva je tema i zalazi u polje čovekove intime i slobode da sa svojim telom radi šta god želi ali mora se reći da izbor Nikol Kidmen za lik Lomaksove žene koja, uz to, nije toliko lik koliko posmatrač/pokretač radnje i neko sa kim bi se trebalo najviše identifikovati, šteti gledaočevoj iluziji. Koliko god da imate mašte i želje da se izgubite u filmskoj laži nemoguće je poverovati u replike koje izlaze iz „obične“ osobe neopterećene svojim izgledom koja se bliži pedesetoj godini života sa licem išmirglanim kako bi izgledalo petnaest godina mlađe. Glumac je, uglavnom, tek ljuska koja oblaže lik i pomaže gledaocu da isprati priču. Bilo koja školovana glumica koja je u stanju da izgleda kao kulturna, sredovečna žena učinila bi „Tragove prošlosti“, sa svim njihovim dramaturškim manjkavostima, neuporedivo prihvatljivijim.