Čovek u očima deteta

Priča je u svojoj istorijskoj osnovi jednostavna: dečak rođen malo pre početka Drugog svetskog rata u porodici obrazovanih, kulturnih i levo orijentisanih ljudi iz provincije biva tokom velikih ideoloških potresa i ratnih dejstava zapostavljen i pronalazi očinsku figuru u liku nemačkog oficira koji tokom okupacije živi u njegovom domu. Zapravo, tačka iz koje pripovedanje počinje je Boka Kotorska 1991. godine, kada se odrasli dečak u tumačenju Radivojevićevog tematskog glumca Svetozara Cvetkovića priseća događaja koji su definisali njegovu ličnost. Tu, na žalost, počinju i problemi. Narator svoj život otkriva devojčici koja mu je možda a možda i ne ćerka, što često stvara trapave situacije jer dete jednostavno ne može da razume većinu stvari koje je primorano da sluša. Naravno, jasno je da je dramaturški postupak prisutan kako bi opravdao samo postojanje naratora, uz put potcrtavajući osnovnu temu dece izgubljene u haosu velikih, uništiteljskih događaja raspada starih i stvaranja novih država. Sa osnovnom pričom stvari, srećom, stoje mnogo bolje. Dečakova majka je jedan od onih destruktivnih zanesenjaka (neugodna situacija kada nas roditelji razumeju pa nam ostaje da rušimo ne njihov autoritet već ceo svet) koji nas u isto vreme iritiraju i nemoguće ih je ne voleti i zajedno sa nemačkim oficirom, takođe sanjačem, ali ne u sferama politike već romantičarske umetnosti, čini logičan ljubavni par. Opet, nemački oficir bi, da ga ne tumači Daglas Henšal, staložen, višeslojan glumac, lako upao među klišeizirane likove „dobrih Nemaca“. Verner Kraus je idealizovan jer ga u većem delu priče posmatramo kroz donji rakurs malog, za ovu priliku, Aleksandra (čiji lik ne vidimo i koji, što je lep trik, kada govori to čini glasom naratora), dok kada napustimo taj ugao gledanja i počnemo da ga pratimo iz trećeg lica, shvatamo da je u opis njegovog posla spadalo i pravljenje spiskova za kaznene egzekucije. Jasno, idealni ljudi ne postoje, to nije Nemac, to nije svakako ni dečakova majka, ali zato ih volimo još više. I ovaj mali film je, jasno, daleko od savršenstva, ali ima, uz rizik da zazvučim patetično, veliko srce. A nedorečenosti, preterane radio-dramske raspričanosti, lutanja u predele metafizičkog u trećini iz koje saznajemo priču ima toliko da je samo malo falilo da obesmisli sve ono što je u ostatku filma čisto i vredno.

Rumunski „Periferic“ („Obilaznica“) je priča o 24 časa u životu Matilde, prostitutke koja izlazi na dopust iz zatvora, sa planom da uzme novac koji joj je makro obećao za ćutanje o zločinu u kojem su oboje na neki način učestvovali, povede sa sobom sina kojeg ima iz veze sa njim i prebegne u zapadnu Evropu. Naravno, na svom putu ona doživljava problem za traumom za nesporazumom i sve vodi očekivanom porazu svake vrste. Priča je, zapravo, neka vrsta moraliteta, sa poukom da pogrešni izbori za sobom povlače sve nesrećniji razvoj događaja i, hajde da kažemo, kaznu. Ipak, ta poenta, ukoliko je reditelj zaista hteo da je postigne, izvedena je vrlo logično i uz to, na šta su nas Rumuni već navikli, vizuelno dokumentaristički poetično (ipak, nešto se dogodilo ili sa trakom ili tokom projekcije pa su sve boje otišle u, hm, ružičasto – i da… veliki broj filmova na Cinema City festivalu nije prikazan sa filmske trake već digitalnog projektora što bioskopsko iskustvo svodi na nivo informacije, čineći ga ne mnogo kvalitetnijim od gledanja piratske kopije u sopstvenom domu). Problem sa pričama koje se bave, u odsustvu boljeg termina, polusvetom, je što ostaju nerešivo banalne ukoliko ih autori ne podignu na viši značenjski nivo, a – i tu je zlokobni krug – u svetu koji opisuju u realnosti višeg nivoa nema. Reditelj filma Bogdan George Apetri hoda manje ili više uspešno tankom linijom između trivijalnosti i nerealističnosti. Njegov film, naravno, nema snagu „Dvadeset petog sata“ Spajka Lija, na koji dramaturški podseća toliko da bi se mogao upotrebiti i neki drugi, teži izraz. A opet, da li možete da zamislite dilera droge koji izgleda/zaključuje/menja se kao onaj Edvarda Nortona u pomenutom filmu? No, možda je on zato poseban i njegova priča nas se tiče. Ili će pre biti da možda zato veliki film ne može nikad biti u ravni života.