Da li nas ima dovoljno?

Valjda svesni da već godinama Nobelova nagrada nije poziv za čitanje već za par dana poluobaveštene rasprave, Šveđani su nam još više olakšali život šašavim prozivanjem Boba Dilana. Da, biću reakcionaran i nazvaću to šašavošću, posluživši se primerom Sajmona i Garfankela i njihove pesme „April Come She Will“, za koju je, naravno Pol Sajmon napisao muziku i tekst. „June, she’ll change her tune. In restless walks she’ll prowl the night“, kaže jedan stih. „Tokom nemirnih šetnji vrebaće noć“, hororične su reči koje vas nateraju da se zaustavite i razmislite o svojim nemirnim šetnjama i o razlozima iz kojih vrebate noć. Da li je to bila neka osoba koja je u vaš život ušla u junu samo da bi do kraja leta zauvek nestala, ili se radi o davnoj ljubavi prema ideji koja je ugašena, sistematično i surovo… Ipak, svu poeziju na stranu, „April Come She Will“ je muzika, ona angažuje sasvim druge mentalne receptore od onih koji se koriste dok čitate i takav je slučaj i sa Dilanovom umetnošću. Kada je Oskar u pitanju, priznajem da nisam gledao film „Moonlight“, zadovoljivši se čitanjem kritičarskih mišljenja da se radi o igrokazu formatiranom u pravcu evropskih festivalskih filmova što se slaže sa stilom još jednog oskarovskog filma „Manchester by the Sea“ tokom čijeg gledanja ne biste primetili kada bi glumci odjednom počeli da izgovaraju tekst na rumunskom jeziku. No, jedan drugi film iz 2017. godine valjalo bi pogledati ako ni zbog čega drugog onda iz fenomenoloških razloga. „Beži!“ u režiji i scenariju stand-ap komičara DŽordana Pila film je koji je sa (sada koristimo zvanično dostupne brojke) budžetom od četiri i po miliona dolara od prodaje bioskopskih karata zaradio dvesta pedeset miliona dolara (od čega sto sedamdeset i pet u SAD i Kanadi). Verovatno, poput mene, niste impresionirani izveštajima o finansijskoj zaradi ali hajde da primenimo drugačiji pristup: ukoliko zaradu podelimo sa deset (jer, desetak dolara je prosečna cena bioskopske karte u SAD, hajde da kažemo i u većini privilegovanih zemalja u kojima se „Beži!“ tako masovno gledao – srpski distributer priključio se na kraju kolone, kada je primetio da se nešto neobično dešava) dolazimo do brojke od dvadeset i pet miliona ljudi. Dodajmo tome pirateriju i zvanične stream servise… Desetine i desetine miliona mozgova. Šta ih je toliko zagolicalo?

Mladi američki crnac Kris, fotograf i hipster, u vezi je sa belkinjom Rouz. Zajedno su već nekoliko meseci i došlo je vreme za upoznavanje sa njenim roditeljima, pripadnicima visoke klase i samozadovoljnim liberalima („Glasao bih za Obamu i treći put da je bilo moguće“, kaže otac). Pored sve civilizovanosti i gnušanja prema verskim i rasističkim zadrtostima jasno je da na imanju belog bračnog para, hirurga i psihoterapeutkinje koja koristi hipnozu kao sredstvo lečenja, nešto nije kako treba te da našem junaku preti nedefinisana opasnost. „Beži!“ je horor koji energiju crpi iz trilerske misterije. Kris je, samo zato što pripada crnoj rasi, od početka obmanut i smeši mu se borba za život. Kako ne bih želeo da vam kvarim zadovoljstvo gledanja otkrivajući detalje rasplitanja misterije – a film je od onih tokom kojih se igrate pogađanja – zadržaću se na temama i ukrasima koji su od „Beži!“ i načinili fenomen. Dakle, u filmu koji bi bio savršeni „companion piece“ sa „O.J.: Made in America“ imamo motiv prihvatanja američkog crnca od strane bele zajednice. Kada ga, sasvim je verovatno, buduća tašta hipnotiše kako bi ostavio cigarete, Krisov um biva gurnut duboko na dno provalije iz koje, tokom hipnoze, stvarnost posmatra kroz minijaturni procep. Suština crnog bića, govori nam metafora, mora biti što dalje i samo tako će ga beli čovek, koliko god da za sebe smatra da je pristojan, prihvatiti. Za to vreme, stvarna dimenzija ukrašena je bezbrojnim malim rasističkim ispadima – a, zapravo, bolniji su oni koji dolaze od strane ljudi koji ne shvataju da se ponašaju uvredljivo – koje naš junak bira da ignoriše, dok njegova bela devojka reaguje burno, samo dolivajući ulje na tihi požar neprijatnosti. Zatim, kreće kulminacija sa fantastikom tokom koje se od vas zahteva da uključite mehanizme za simboličko zaključivanje.

Španski, zapravo baskijski reditelj Aleks de la Iglesija tokom cele karijere primenjuje žanrovsko-društveno-analitičke metode poput onih koji su od filma „Beži!“ načinili hit. „Poslednji cirkus“ nemoguće je gledati ukoliko događaje na ekranu ne propuštate kroz prizmu španske istorije XX veka. „Zajednica“ je nihilistička osuda svih „izama“, pri čemu je teško reći da li komunizam (želja za deljenjem) ili kapitalizam (najmudriji sve tima za sebe) prolaze gore – na kraju krajeva, posedovanje se nalazi u suštini obe ideologije dok ljudska priroda sve neminovno pretvara u zlo i uništavanje. Na početku „Veštica iz Zugaramurdija“ (zvanični srpski prevod je „Veštičarke i bičarke“ – ne osuđujte preterano, koristili su engleski prevod „Witching and Bitching“) tokom pljačke zalagaonice taoci sasvim prirodno započnu besnu raspravu o muškom i ženskom ponašanju i konceptu alimentacije. U filmu „Bar“, u madridskom baru (u stvari, neka vrsta bistroa sa teškim alkoholom i lakim obrocima) jednog jutra okuplja se desetak likova, presek društva: ludi prosjak, trgovački putnik, policajac u penziji koji i dalje nosi oružje, mlada žena – dizajnirana i naoko srećna, momak sa ironičnom bradom koji radi u advertajzing agenciji, surova vlasnica kafane i njen obespravljeni radnik… I, onda, neko počne da upucava svakoga ko izađe na ulicu. Da li se radi o teroristi? Nakon paranoje, međusobnog optuživanja i proganjanja, zarobljenici misteriozne puške sa optičkim nišanom koja donosi smrt shvataju da su oni ti koje sistem, tj, policija, smatra opasnima i ne dozvoljava ima da izađu napolje. Kada iz toaleta izađe čovek koji neposredno zatim umre od nekakve tropske bolesti postaje im jasno da su svi zajedno, sa svim njihovim sukobima i estetskim mimoilaženjima, karantinirani dok snage poretka na ulicama pale stare gume a mediji šire lažne izveštaje o požaru zbog kojeg se taj deo grada mora evakuisati. No, čak i kada shvate da su svi prokleti, deobe se nastavljaju: ovaj put na one koji su dotakli preminulog – da li iz želje da mu pomognu, da li iz želje da otkriju o čemu se radi – i na one druge, naoružane, zbog čega će neoprezni pipači završiti u podrumu. Ima tu svega, u tom španskom „gran ginjolu“… grotesknih specijalnih efekata, političke diskusije, ljubavne priče, eksploatacije ženskog tela koja toliko prelazi rampu neukusa da postaje konceptualna…

„Beži!“ i „Bar“ takođe prelaze rampu žanra i nalaze se negde između svetova umetničkih festivala, specijalizovanih festivala i bioskopskog repertoara. Recimo, „Bar“ se završava klasičnom najavom nastavka ali je jasno da istog neće biti, te da se radi samo o zgodnom, otvoreno-zatvorenom kraju. U isto vreme, oba filma svojim stilom odbijaju „normalnog“ gledaoca. „Beži!“ je – u nepobedivo puritanskom američkom sistemu upozoravanja na moralnu opasnost – obeležen oznakom „R“, što znači da osoba mlađa od sedamnaest godina može da uđe u bioskopsku salu samo u društvu nekog starijeg (pri tome, mogao je lako da je izbegne, uz par scenarističko-rediteljskih zahvata). Za film „Bar“ u Beogradu su uvođene dodatne projekcije. Radi se o tome da oba filma – na zabavno-žanrovski način – obrađuju temu koja se tiče velikog broja ljudi na ovoj planeti. Temu nepravde.