Da li znaeš mila majko…

Kada sam urednici javio da u hodu menjam planove, podsetivši je na jedan deo mog porekla koji vodi do prostora današnje Makedonije, odmah se složila, usput mi rekavši da će čitaoci početi da misle da ih lažem.

Jer, Srbi iz Šumadije, Jevreji, Crnogorci, Hrvati, jedan pradeda Nemac, Makedonci…

Fantastična je to i eklektična mešavina koja nije mogla izaći na dobro, a opet, zbog nje se na popisima izjašnjavam kao Jugosloven (što možda i jesam) i, da parafraziram stih iz pesme „Kanjon Drine“ Zabranjenog pušenja, „meni srce pumpa za sve nas“.

Predanje veli da se slovenska porodica, možda Goranci, sredinom 19. veka spustila sa Šar planine u Tetovo.

Glava porodice se zvao Toma, te je jedan od njegovih sinova kroz život išao sa imenom i prezimenom Simjan Tomin.

Simjanovi sinovi su imali svakakva poslovna i idejna interesovanja, pa se među njima morao naći i aktivni učesnik Ilindenskog ustanka 1903. godine koji je brzo i surovo ugušen ali je doneo kratkotrajnu Kruševsku republiku – prvu republičku državnu zajednicu na Balkanu.

Brat mog pradede je utekao u Sofiju, gde se na skupštini VMRO-a nije hteo izjasniti kao Bugarin i ubrzo je ubijen.

Koje je njegovo nacionalno osećanje bilo danas nije moguće utvrditi, dok je Ilindenski ustanak bio u velikoj meri autohtoni poduhvat, ostavljen na cedilu od strane okolnih samostalnih zemalja koje su kovale sopstvene i često zlokobne planove u vezi sa načinom i ciljevima oslobođenja vardarske doline i okolnih brdskih predela od Turske vladavine.

Ostatak ustanikove porodice je, podstaknut turskim odmazdama, prodao svu imovinu i preselio se u Beograd, za prezime upisavši Simjanović.

Da su ostali u postojbini, nakon Prvog balkanskog rata i obustavljanja običaja uzimanja očevog imena kao dodatka svom (što danas, na zabavan način, opstaje još jedino na Islandu) bi se verovatno prezivali Simjanovski.

Makedonska aroma je ostala u porodici, i neka od najranijih sećanja su mi na deda-strica, predratnog beogradskog fudbalera i posleratnog hirurga, potpunog ludaka na svoj uglavnom šarmantni način, koji je vikendom svraćao sa Bajlonove – ili Bajlonijeve, ako hoćete da budete štreberi – pijace do nas na malo ideološkog svađanja uz rakiju, sa vrata vičući „Šo rabotate?!“.

A bila je i jedna besomučno ponavljana anegdota kada je još davnija rođaka kvalitet izvesne slavske trpeze komentarisala rečima: „To ne beše jadenje, to beše budalasto jadenje“.

Onda možda ne čudi efekat koji na mene ima pesma „Da li znaeš mila majko“ dueta Violeta Tomovska/Kiril Mančevski, mešavina originalne kompozicije i tradicionala, snimljena 1965. godine kada sasvim novokomponovani folk još uvek nije postojao.

Do mene je stigla na sramotan način, tako što sam se pre puno godina zainteresovao za geografski i žanrovski teško definišuću pesmu „While the Earth Sleeps“, saradnju Deep Foresta i Pitera Gebrijela koja savršeno pristaje odjavnoj špici filma „Strange Days“ sa Rejfom Fajnsom.

Ispostavilo se da se radi o, da kažemo, obradi, a kada sam pustio izvorni oblik desila se neočekivano emotivna reakcija.

U redu, jeste lepa ta priča o devojci čija majka jednostavno ne razume da ona voli tog jednog i da tu nema pomoći; drugi za nju nikada neće postojati.

Ali, znate, nesrećna ljubav je večni sastojak lirike.

Zašto me onda to tako radi?

„Da li znaeš mila majko što sum nesrećna, stalno doma sama sedam nadvor ne smeam“.

A od uvodnih taktova, od tih violina i klarineta, sam sveden na onog mučenika iz „Ima li pilota u avionu?“ koji se „pretvara u mlohavi komad pudinga“.

Nije šala, između pisanja prethodnih rečenica sam morao da zapalim cigaretu i dam sebi par minuta da se isplačem i priberem.

„Da li pak toj će se vrati, jas da go čekam, do dve dumi jas da mu kažam, deka će umram“.

I evo ga opet – danas, naravno, sa dodatnim razlogom – unutrašnji napad srca koji je greh suzbijati…

Pa zatim refren, ispunjen našim fatalizmom tako groznim za život i tako plodnim za umetnost.

„Ej mila majko prokleta da si, ej od libeto što me razdvoji“.

Prokleta da je, ta majka, zato što ne razume, prokleta da je što ljubavi ne da da postoji.

Eto, ovo su misli koje mi se vrte po glavi kao i necenzurisani proces njihovog zapisivanja.

Ne znam da li će na vas imati isti efekat, ali ipak pustite „Da li znaeš mila majko“ i razmišljajte o mrtvima u diskoteci u Kočanima.

Dajte im svoje srce makar na nekoliko minuta, a što se mog tiče, možda je do genetike, možda je do nečeg drugog, ali ono nepogrešivo pumpa za sve nas.

I prokleti da su svi koji to ne razumeju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.