Da svest o urbicidu manje boli

Pravimo se da se ništa od svega toga ne dešava.

Smrdljivi vazduh; inflacija koja se sa visine kezi ka fiktivnim povećanjima plata; desetine hiljada putinofila koji se uopšte ne pitaju ko organizuje skup pre nego što se izliju na ulice…

Izgovaramo „odlično je što se toliko snima“, iako znamo da najezda besmislenog televizijskog sadržaja postoji isključivo da bi stotine „kreativaca“ bilo sito i nezainteresovano za javno gunđanje.

Stavili smo glave u kofe i dali da se zaliju betonom, za slučaj da nojevski recept nije dovoljno učinkovit – rastresit je taj pesak, mogao bi da propusti poneku spoljašnju senzaciju.

Tako zaštićeno, postojanje se može nastaviti.

Ustaje se, jede, obavljaju radne obaveze, prazne creva, deca se zatvaraju u „mehure“ unutar „mehura“, kao da im se svi neće u isto vreme rasprsnuti čim krenu da se samostalno motaju ulicama.

I, ponekad, usputno se obrati pažnja na jutarnji televizijski program.

Pre nekoliko dana, u završnom segmentu jutarnjeg programa N1, posvećenom kulturi, Zoi Kida i Igor Vins predstavljaju svoj duet, nakon čega biva pušten lep spot u kojem se akteri uglavnom voze kolima i tramvajima dok jedno drugom putem telefona upućuju nežne, melodične reči.

Neki bjelzebub me naterao da odmah nakon što je spot završen uzmem daljinski upravljač i odem na RTS, gde upadam u srodni segment jutarnjeg programa i završetak gostovanja Ariga Sakija, nekada istaknutog gitariste Prljavog Inspektora Blaže i Kljunova, a danas solo umetnika koji najavljuje koncert u Domu omladine, na dan zaljubljenih.

Pomenuto je, što je za pohvalu voditeljki, da je tekst za jednu od pesama napisao Igor Brakus, da bi zatim krenuo spot, sličan prethodnom, s tim što ovaj put glavni junak poveze kolima svoj tzv. „ljubavni interes“, tumačen od strane – saznajem u kasnijim privatnim razgovorima – kustoskinje galerije „Remont“.

Sada se izvinjavam svim gorepomenutim kulturnim radnicima zato što ću ih na neki način denuncirati Zlu, ali fenomen koji sam na isteku drugog spota primetio suviše je indikativan da bi bio zanemaren.

Naime, u združenih osam minuta eksterijernih spotova, uglavnom snimanih u urbanom priobalju, reditelji su uspešno izbegli sve toponime Beograda na fekalijama – s tim što sam, kasnijom proverom, u spotu za pesmu Ariga Sakija u jednom kadru, u mutnom i dalekom drugom planu, prepoznao obrise nesrećnog stambenog Direka.

Međutim, kada se prolazi pored razorene železničke stanice kamera se okreće što dalje od spomenika koji, svojom estetikom pre svega ostalog, nagoni na povraćanje.

Ili, kada je junakinja na Kalemegdanu, kamera uporno ostaje usmerena u pravcu suprotne obale, kao da se sa leve strane, ka Brankovom mostu, nalazi nekakav zid.

U svrhu odbrane mentalnog zdravlja, i u sklopu očuvanja samopoštovanja – a dva spota nisu usamljeni slučajevi već primeri – uspostavljena je estetika „ignorizma“.

Vodi li ta samohipnoza ka istinskoj dobrobiti?

Prisetimo se jednog, naizgled zabavljačkog, a zapravo umereno mračnog filma.

I odličnog, usput.

U „Senci“ („The Shadow“, 1994), zlikovac hipnotiše sve građane Njujorka kako ne bi primećivali ogromnu zgradu u kojoj je smešten njegov glavni štab.

Za svakoga izuzev povlašćenih satrapa na tom mestu se nalazi rupa nastala nestankom prethodne zgrade.

Senci je nešto sumnjivo, te prvo šalje svoju simpatiju da istraži katastar, pre nego što će snagom uma ukloniti opsenu.

Samo na sebi, naravno, dok će ostatak građanstva morati da sačeka uklanjanje vinovnika opsene.

Mi smo se, naravno, samoopčinili da bi svest o urbicidu manje bolela.

Ipak, nalazi li se u toj semiotici i klica pobune?

Senka sa saradnicima komunicira putem šifri.

Budući da je organizacija koja štiti Dobro još tajnija od one koja zastupa Zlo, pre bilo kakvog zajedničkog delovanja na tvrdnju „Sunce sija“ valja dodati komentar „ali led je klizav“.

Neka to bude optimistična putanja zaključka.

Neka estetsko izuzimanje bude znak raspoznavanja, vizuelni saborac lozinke „Sunce sija, ali led je klizav“.

Rasel Malkejhi, reditelj „Senke“, ekranizovao je i pesmu „Video Killed the Radio Star“ kojom je otvoren kanal MTV.

Ironično, pesma koja je utvrdila dominaciju slika pripovedala je da one mogu i slomiti srce.

Takođe nas je i opomenula: „Upoznao sam tvoju decu; Šta si im rekao?“.

Kako god, dok ne počnemo da govorimo deci istinu… „Sunce sija“.