Dan "Car" bombe

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Dosadno vam je. Osoba ste koja se hvata slova kada joj je dosadno. Padne vam šaka dodatak „Politike“ – dakle, novina koje bi, za razliku od „Trećeg oka“ ili „Informera“, trebalo da se bave realnim svetom – i u njemu pronalazite intervju sa profesorom veronauke iz Obrenovca koji veruje da je molitvom tokom poplave zaustavio bujanje vode nekoliko desetina metara od svoje kuće. Nije, naravno, uznemirujuće što on u to veruje. Postoje osobe, kojih je sve više i možda su na tragu nečega, koje smatraju da svetom vladaju ljudi-gušteri. Uznemirujuće je što će veroučitelj, nakon što je snaga molitve osušila i okrečila školu, izaći pred grupu dece (o osnovnoj školi se radi) i poručivati im da je nemoguće moguće. Sad, kako nam je, recimo, Bohumil Hrabal predstavio, nemoguće zna da postane moguće, no, u svetu njegovog romana „Služio sam engleskoga kralja“, kao i u stvarnosti, uglavnom je bolje kada ostane u sferi zamišljenog (npr. kada jedan od likova ispriča anegdotu o tome kako je nekom rascopao lobanju sekirom i kako je, u tom momentu, nemoguće postalo moguće).

Iza ličnosti ljubitelja fantastike iz Obrenovca, iza postojanja veronauke kao školskog predmeta, ako hoćemo da budemo ekstremni, i iza celokupnog koncepta religije, kriju se strah i politika – strah od ljudi, od smrti, sredstvo za manipulisanje masom i ostvarivanje ovozemaljskih ciljeva. Iza velikog broja zatvorenih radnji 7. januara nalazi se strah (slično kao i iza paranoičnog zaključavanja televizijskih kanala na dane žalosti od strane kablovskih kompanija). „Šta će ljudi reći ako vide da radimo na taj sveti dan?“. Zapravo, zašto neko ne bi slavio (i na taj dan zatvarao svoju radnju) 30. oktobar, datum na koji je 1961. godine Sovjetski Savez testirao „Car“ hidrogensku bombu, najsnažniji uništavajući predmet ikada napravljen (oko 1.500 Hirošima i Nagasakija zajedno)? Potpuno razaranje dogodilo se u krugu od 100 kilometara, prozori su pucali u Finskoj. Užas je bio toliki da su, moguće je, tek tada ruski i američki lideri shvatili da ni oni, u svojim armiranim podzemnim bunkerima, neće biti bezbedni (pre toga, pomisao na bunkerisani život elite nije bila toliko odbojna, kako nam je objasnio Dr. Strendžlav – „odnos od deset žena na jednog muškarca, u cilju obnavljanja ljudskog roda, sa ženama koje bi bile, u cilju uzbuđivanja muškaraca i uspešnog razmnožavanja, odabrane na osnovu seksualnih karakteristika“). Nije li onda dan detonacije „Car“ bombe pravi dan spasenja, dan kada je strah pobedio i spasao svet? Ne dugujemo li više toj kombinaciji fisije i fuzije atoma nego navodnom rođenju građanina Judeje Ješue Ben Josifa pre više od dve hiljade godina?

Jedna bomba je, naravno, suviše konkretna i ne daje priliku za igru i upotrebu ljudi kao što to radi religija. Film Kena Rasela „Demoni“, zasnovan na opsesivnom istraživanju Oldusa Hakslija događaja koji su se odvijali u francuskom gradu Ludanu 1634. godine, prikazuje nam okolnosti oko spaljivanja Irbena Grandijea, katoličkog sveštenika i upravitelja grada. Grandije se, zapravo, nalazi negde između katoličanstva i protestantizma. Voli seks i slobodno ga upražnjava (i za to, zgodno za njega, pronalazi opravdanje u Svetom pismu). Kada napravi dete svojoj ljubavnici koju su mu njeni roditelji poslali na veroučenje, ispraća je rečima „Reci ocu istinu. Neka ti nađe nekog dobrog čoveka. Oni postoje.“ Grandije možda nije dobar čovek, šta god to bilo, ali je stvarna osoba u ravni građana Ludana koji ga upravo zato i poštuju i slede. NJihov je, za razliku od nekog monaha koji sedi na Svetoj gori u nadmenom uverenju da je, za razliku od drugih ljudi, dosegao istinu. Kardinal Rišelje, za to vreme, sprovodi svoju akciju ukidanja lokalnih samouprava, i u cilju uklanjanja Grandijea pakuje aferu (primećujete savremenu terminologiju – „Demoni“ su svevremena priča; ne bi, na kraju krajeva, Haksli na nju potrošio godine svog života tek u cilju istorijskog istraživanja) đavolske posednutosti. Za tu svrhu Rišelje koristi stanovnice ludanskog ženskog manastira, pre svih majku Žanu, za javnost strogu čistunicu, koja noću sanja erotske snove sa Grandijeom kao Isusom, nakon kojih će se samokaštigovati (Grandije u jednom trenutku kaže da je šibanje zbog grešnih misli licemerno jer izaziva zadovoljstvo), uz to nesposobnu da prihvati grbu koju joj je rođenje nasumično dodelilo. Opatice, pod ucenom, bivaju prisiljene da izvedu predstavu koja će dokazati da im je Grandijeovo zlo opselo duše. Naravno, kada osobama koje ceo život provode u sputanosti vrhovna vlast da dozvolu da rade šta god žele, sve maske padaju i teatar se transformiše u orgije u kojima su glumci poverovali u uloge koje igraju. Grešnik i licemer će, goreći na lomači, doseći lični, intimni spokoj, dok će opatice ostati da žive na ovozemaljskom svetu u uverenju da bahanalije nisu posledica ljudskih seksualnih želja već đavoljeg uticaja. Političari će, naravno, koristiti apstrakcije poput nacionalnog buđenja ili apsolutnog zla kako bi ostvarivali svoje banalne ciljeve.

Pit Voker je britanski reditelj koji je prestao sa radom u četrdeset i nekoj godini života objašnjavajući to time da, kao mator čovek, nema više prava da se obraća mladoj publici kojoj su njegovi horori prevashodno namenjeni. Zaista, kada junaci njegovih filmova iz sedamdesetih, uglavnom odrasli ljudi u trećoj deceniji života (nešto što se sada zove „young professionals“) razgovaraju o nečemu, u tome nema ničega lažnog. Upravo zato što su stvarni, jeza kada upoznamo zlikovce, uglavnom pripadnike starije generacije koji u sebi nose genetski ili društveni užas, time je veća. Uz to, kod Vokera zlo gotovo uvek pobeđuje, ne kao rezultat veštačkog šokiranja publike već kao posledica logičnog toka događaja. U filmu „House of Mortal Sin“ naša junakinja u trenutku slabosti ulazi u prvu crkvu i olakšava svoju savest (problemi modernog mladog čoveka – abortus, komplikovan odnos sa dečkom) ocu Meldramu. No, ono što ona ne zna jeste da je sveštenik psihopata patološke porodične istorije koji nakon ispovesti preuzima pravdu u svoje ruke i izigrava strašni sud. Poenta je da nije uputno verovati ljudima samo zato što im je neko dao pravo da nose uniformu čestitosti i utehe. Decu nećete spasavati tako što ćete im govoriti da se čuvaju grešnih misli, već tako što ćete ih držati podalje od osoba koje veruju da svojim mislima mogu da pomeraju predmete. Pogotovo ako rade u državnim institucijama.