Dan D i poslednji juriš Majkla Kejna

Čudesna je dramaturgija serije „Rat“, monumentalnog projekta izvedenog u poslednjem trenutku, dok su učesnici i posmatrači, obični ljudi iz malih američkih gradova, bili i dalje u mentalnoj snazi da podele svoja sećanja i svoje misli.

Sa dužinom od četrnaest sati – a najbolje se apsorbuje sa što manje pauze, po mogućstvu kao film – zahteva i koncentrisanog, izdržljivog gledaoca. Narednik Ilers, recimo, prepriča svoje košmare na sredini epizode posvećene proleću i letu 1944, da bismo tek na kraju epizode pročitali natpis na temu državne počasti koju je dobio.

Sledi montažna sekvenca fotografija ranjenih, nasmejanih, mrtvih, odahnulih, poludelih, umornih, praćena jednom od najtužnijih pesama ikada napisanih, u izvođenju Nore Džons.

Poslednja strofa veli: „Samo želim da znam u srcu/Kada mi dani budu odbrojani/Ameriko, Ameriko/Dao sam ti najbolje što sam imao“.

Zamenite Ameriku bilo kojom drugom državom, i razmislite da li takva žrtva ikada vredi? Može li se ideja – a za ideju vredi poginuti – prevesti na jezik države? Ideja, naime, nameće dužnost, dok država, tj. vlast, osećaj dužnosti koristi za svoje trenutne potrebe.

Iskrcavanje na plaže Normandije, čija je poslednja okrugla godišnjica posećena od strane ponekog živog svedoka obeležena prošlog četvrtka, bilo je državni posao.

Putinofili će se mrštiti, ali valja podsetiti da je sovjetsko vođstvo još od stupanja SAD u Drugi svetski rat tražilo otvaranje zapadnog evropskog fronta.

Da se to nije desilo, Sovjetski Savez ne bi osvojio celu istočnu Evropu, te od mutiranog društvenog eksperimenta postao svetska sila.

Paralelno, da SAD nisu uzele učešće u ratu, ostale bi – po rečima samog predsednika Ruzvelta – provincija sveta.

O svemu tome nije mnogo razmišljao narednik Volter Ilers, dok je trčeći preživljavao od mora do prvog zaklona u vidu peščanog nasipa, a njegov brat stotinak metara dalje bio raskomadan velikokalibarskom municijom.

* * *

Majkl Kejn se penzionisao prošle godine filmom „Veliki begunac“ („The Great Escaper“, r. Oliver Parker), a ispostaviće se da je viša sila odlučila da to bude i poslednji film Glende Džekson.

Priča je bazirana na istinitom događaju iz 2014. godine kada je britanski devedesetogodišnjak imena Bernard Džordan napustio starački dom bez obaveštavanja službenih lica kuda se zaputio, i zatim sam, menjajući nekoliko vidova transporta, stigao na obeležavanje sedamdesetogodišnjice Dana D. Novinari (ili, „novinari“) su, oko polovine njegove avanture, medijski prostor preplavili „topla ljudska priča“ sadržajem, od starca praveći zvezdu trenutka i simbol trijumfa duha nad materijom. Na perfidnijem nivou, radilo se o promociji vršenja dužnosti prema državi do izmaka poslednjih snaga.

U filmskoj, agresivno dramatizovanoj verziji – a takva je jer je celokupna ekipa (reditelj, scenarista, dve glumačke zvezde) namerila da napadne mnogo subverzivnije teme – Kejnov junak je tokom Dana D obavljao, kao pripadnik ratne mornarice, posao istovarivanja ljudi i vozila iz desantnog čamca.

Bio je, dakle, na minimalnoj distanci u odnosu na smrt, dok je u njenom direktnom pravcu ispraćao momke sa kojima bi pre toga prozborio po neku reč.

To je prvi momenat koji gledaocu poručuje: nismo svi isti, a nekima su i potpuno nasumično podeljene loše karte.

Nikada nakon toga nije bio na prigodnim državnim svečanostima na plaži „Mač“, a ovaj put – poslednji mogući, s obzirom na starost – mu žena, sa par mudrih uvida, pomaže da konačno donese odluku. Očigledno će se raditi o nekakvom hodočašću.

Na trajektu Bernard upoznaje takođe individualnog saputnika, koji mu se predstavlja rečima: „Artur Hauard-Džonson. Znam da je naporno da se izgovori“.

To, zapravo, znači: „Viša sam klasa, a ti očigledno nisi, i obojici nam je inicijalno pomalo neprijatno. Ali prebrodićemo to uz malo šale“.

Artur, kojeg na fascinantan način tumači prepoznatljivi epizodista Džon Stending (u nekom boljem svetu je za ovo zaslužio barem nominaciju za Oskara), bio je za vreme iskrcavanja u bombarderu, zasipajući nemačke položaje i francuske gradove.

I u vezi njega je nešto sumnjivo, da bi se sledeće večeri napio i – klasni neprijatelji podeliće i hotelsku sobu – ispričao da je njegov brat bio pilot lovačkog aviona, da je bio oboren par meseci pre Dana D i poginuo upravo u britanskom bombardovanju Kana, odakle je uz pomoć francuskog pokreta otpora pokušavao da se krišom vrati u Englesku.

Artur je, shvatamo, učestvovao u smrti sopstvenog brata, i takođe posle rata nije bio u Francuskoj. Iako Bernard i Artur dolaze u posed karata za centralnu ceremoniju, gde će „sedeti iza Kraljice i Baraka Obame“, ne iznenađuje nas što ipak odlučuju da umesto toga izvrše lični čin i posete samotno vojničko groblje.

Bernard (izvinite zbog svih otkrivanja fabule, ali „Veliki begunac“ je odavno pomenut na Danasovoj listi najboljih momenata 2023) je doživeo nešto u tom desantnom čamcu, nešto naoko usputno što će ga proganjati celog života, dovevši ga do tačke da gleda stotine nadgrobnih spomenika i kroz suze govori: „Kakvo traćenje!“ („What a waste!“).

* * *

Da li je, kako nas „Veliki begunac“ ubeđuje, zaista besmisleno bacati svoj život za državu, kakva god da je, koji god da je u tom trenutku viši cilj? Možda nije dok je u procesu stvaranja. Dok je ideja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.