Deca su ukras sveta

Dalje, kada desetogodišnja Lisl, dete nemačkih komunista, u predvečerje Drugog svetskog rata biva predata starateljima (roditelji se, znajući da ih čeka skorašnja logorska zabava, racionalno odlučuju da svoje dvoje dece udome uz pomoć Crvenog krsta – sin će umreti u vozu, tokom puta), očuh (Džefri Raš), provincijski farbar, od početka se postavlja kao topla, saosećajna osoba, dok je maćeha (Emili Votson), domaćica, hladna, neprijatna, tipičan baksuz koji na vest o smrti drugog deteta koje je trebalo da preuzmu negoduje kako su na taj način ostali bez dodatne alimentacije. Naravno, iskusan gledalac očekuje kasniju promenu uloga, no, dobar čovek je, zapravo, još bolji nego što se činilo, dok baksuz duboko u sebi ima zlatno srce.

To sve ne ne bi trebalo da čudi kada znamo da je scenario „Kradljivice knjiga“ nastao po knjizi namenjenoj tzv, „young adult“ ciljnoj grupi (istoj onoj koja čita „Sumrake“ i „Igre gladi“). Dakle, sve valja biti jednostavno, zbog čega ne podnosim dečju literaturu i cinično se nasmejem kada neki glumac izgovori duboku istinu o tome kako su deca najzahtevnija publika („Evo je aždaja!“, vrlo zahtevno…). Ipak, ono što jeste iznenađujuće jeste da je „Kradljivica knjiga“, iako jednostavan, u isto vreme i dobar film, priča o devojčici, na početku nepismenoj, koja kroz ljubav prema knjigama čuva zdrav razum u zlim vremenima. Ipak, Lisl je, osim umetnošću, okružena časnim ljudima; posvojitelji, mladi Jevrejin kojeg skrivaju u podrumu, drugar iz škole, svi su osobe koje neće imati čega da se stide dvadeset godina kasnije (oni koji prežive, to jest, jer, iako po knjizi za decu, podsećam da je pripovedač Smrt). Kako bi bilo da je umetnost apsolutno jedini spas? Kako bi bilo da je sve mnogo realnije i da se, kao odlična nemačka serija „Unsere Mütter, unsere Väter“ („Naše majke, naši očevi“), film bavi dobrim ljudima koji u zlim vremenima počinju da rade potpuno pogrešne stvari i zbog toga, kada izgube život, u tome nema mnogo toga časnog već samo neizbežnog? Bilo bi istinito.

* * *

U svetlu medijskog sukoba reditelja filma „Top je bio vreo“ i pisca knjige po kojoj je nastao scenario, toliko endemskog da čovek mora da se zapita da nije fabrikovan kako bi podigao interes publike, moje mišljenje je da je, kada su umetničke ekranizacije u pitanju, rediteljeva dramaturška sloboda potpuna što znači da reditelj ima pravo da od nekakvog epskog romana izdvoji segment koji se odvija u četiri zida i i dalje film potpiše naslovom knjige. No, kada reditelj promeni svetonazor knjige postavlja se pitanje zašto se uopšte prihvatio te priče i tih likova. Poput Lisl iz „Kradljivice knjiga“, deteta komunista u zemlji kojom vladaju nacisti, glavni junak filma „Top je bio vreo“, desetogodišnji Srbin tokom opsade Sarajeva, uljez je u svom gradu a ljudi koji govore istim jezikom kao on u intervalu od par godina postali su suštinski neprijatelji. Na početku filma (ne i knjige, u kojoj prvo upoznamo roditelje – primer kvalitetnog filmskog sabijanja radnje) granata pogađa stan neimenovanog glavnog junaka, ubija mu roditelje i ostavlja ga na staranju komšinice Hatidže. Hatidža (Anita Mančić – i dalje pozorišna u filmskom krupnom planu, mada mnogo bolja nego obično) jedan je od Birsovih cinika koji vide svet onakav kakav jeste (ne vidim u tome ništa loše), osoba u sukobu sa tunjavim ili nacionalno podivljalim komšilukom. Njen karakter i postupci u knjizi su dodatno definisani opterećujućom brigom prema sinu Kenanu („pratila ga je u školu do kraja osnovne“), koji je, zahvaljujući takvom majčinom uticaju, u literarnoj verziji, iako skoro punoletan, nesamostalni paćenik. U filmu, Kenan je, pak, mali alternativac sa hipsterskim naočarama, čime se izgubio deo razloga zbog kojih se jedna sarajevska muslimanka toliko predano brine o malom Srbinu a koji su, osim intelektualnih, takođe i biološki. Naime, Hatidža je osoba koja u sebi nosi nekontrolisani majčinski instinkt. Dečak, nem nakon udarca granate, smuca se sa školskim drugom, bratom lokalnog žestokog momka, koji tokom opsade razvija unosan švercerski posao koristeći auru herojskog branitelja grada. U isto vreme, u dečakov stan, očišćen od šuta i zakrpljene rupe u zidu, drugi lokalni dripac i heroj odbrane Ahmo (Đuričko, dobar, ali pogrešno odabran za ulogu) useljava devojku koju je ostavio u drugom stanju i potom oženio dečakovim komšijom koji tipuje prazne, nekada srpske stanove. Dakle, atmosfera je sasvim pogana, kako mora da bude u uslovima kada većina ljudi nema načina da održava higijenu i od buđenja do noći oseća glad, dok se čopori besnih pasa u ljudskom obliku bogate, predstavljajući se kao heroji. I to je sve u redu i na liniji knjige sve do poslednjeg čina kada dečak, nakon Kenanove pogibije, sasvim psihološki objašnjivo, ostavljen od strane Hatidže, pritisnut neizdrživom mržnjom nekada finih komšija (na kraju krajeva, posetite jednu skupštine stanara svoje zgrade pa ćete razumeti da bi ti dobri ljudi ćutali i tiho odobravali kada bi ljudi u kožnim mantilima došli da vas vode u neki lager) rešava da odabere stranu i pobegne kod Srba koji bombarduju njegov grad. Jednostavno, poenta romana jeste da je zlo toliko veliko da ste mogli jedino da izaberete stranu, naročito ako vam je mozak dečji. U filmu, dečak je nateran da puca iz topa i zatim odabere trenutak kada vojnici ne paze da uperi top ka nebesima i opali u nedefinisanu silu koja izaziva sav taj užas. Kraj vrlo simbolički i filmski dobar, konačno, kraj koji nudi nadu da postoje ljudi koji, koliko god da ih mučite, neće odabrati put osvete već i dalje želeti da se distanciraju od svega. U knjizi, dečak puca u grad zato što nema snage da se odupre sitnom ljudskom zlu i to je osnovna promena koja menja srž priče. Dečak na kraju mora da puca na Sarajevo zato što svi zajedno ništa bolje od toga nismo ni zaslužili.