Ekvivalent „Osvetnika“ u srpskoj kinematografiji bio bi film u kome bi na jednom mestu bili sakupljeni Prle i Tihi, Nikoletina Bursać, Valter i, recimo, Ljubiša Samardžić iz „Partizanske eskadrile“. Jedna od zagonetki ovog, svu ideološku pogrešnost partizanskog filma na stranu, misteriozno zabavnog koncepta bilo bi teško pronalaženje ženskog lika adekvatne jačine i sličan problem imali su i autori „Osvetnika“ u kojima Skarlet Johanson na momente deluje kao jedina žena u društvu koje gleda prenos finala Lige šampiona. Fabula „Osvetnika“ je jednostavna mada na momente može da izmakne gledaocu koji nije upoznat sa likovima i pričama iz stripova kompanije „Marvel“.
Zemlji preti mitološko-svemirska opasnost koja se neće završiti potpunim uništenjem već svođenjem njenog stanovništva na robove bez slobodne volje, što je (sme li se upotrebiti taj termin) i osnovna tema filma. Tajna vladina agencija „Šild“ („štit“) u formi poslednje nade, sakuplja tim individualaca koji prvo moraju da nauče da usklade svoje snažne ličnosti kako bi stvorili spasonosnu odbrambenu silu… Jedna od zabava koju gledalac može upražnjavati je identifikovanje i analiza suptilnih i ne tako suptilnih političkih poruka. Na primer, kada Kapetan Amerika (Kris Evans, odličan, pravi filmski glumac), zamrznut od Drugog svetskog rata, izrazi sumnju da je njegov plavo-belo-crveni kostim sa srebrnim zvezdama pomalo staromodan, vođa tima Nik Fjuri (Semjuel L. Džekson koji povremeno deluje kao da se pomalo dosađuje) mu odgovori da je svetu možda potrebno malo staromodnosti, tj., malo zdravog desničarskog, old school patriotizma nije na odmet u ovom istorijskom trenutku. U jednoj drugoj sceni Nik Fjuri utvrdi da je ponekad mala laž dobro došla kako bi se prodala priča i ustanovio željeni voljni momenat za delovanje (nepronađena iračka oružja masovnog uništenja). No, kako ovo, hvala Ozirisu, nije sajt NSPM-a, bolje je da se zaustavimo pre nego što neko stavi masku Gaja Foksa i zaogrnut plaštom izađe po hleb i novine…
Problem filma je odsustvo upečatljivih negativnih likova. Predstavnici mračne sile sa kojom se naši junaci sukobljavaju podsećaju na Orke iz „Gospodara prstenova“ (sa kojima, kako vreme prolazi, sve više osećam neku teško objašnjivu identifikaciju). Posledica tog nedostatka je nepotpuna emotivna uključenost gledalaca tokom završne polusatne bitke koja je, inače, na nivou spektakla, možda najveća akcione sekvenca u dosadašnjoj istoriji filma. U smislu reakcija publike, zanimljivo je i primetiti da najpozitivniji odziv (što su i autori filma dobro primetili i eksploatisali) dobija lik Neverovatnog Halka (u ljudskoj verziji Mark Rafalo). Izgleda da je raspuštanje nekontrolisanog „idoidnog“ besa nešto što postaje sve više privlačno čoveku osuđenom na život u civilizaciji.
Superherojski film prešao je veliki put od kičastih televizijskih serija iz šezdesetih godina prošlog veka, slično filmovima o Džemsu Bondu koji su na stalnoj, izborom glavnog glumca uslovljenoj, klackalici između umerene ozbiljnosti i skliznuća u samoparodiranje. Nakon iz nekog razloga izvikanih i od kritičara hvaljenih Nolanovih „Betmena“ usledila je serija laganijih, šljaštećih filmova baziranih na „Marvelovim“ junacima. Može se predvideti da možemo da očekujemo novi talas superherojske gotike za par godina, i možda će biti zanimljivo videti kako će autori prilagoditi mračniji stil 3D tehnologiji koja čini da likovi u „Osvetnicima“ u nekim kadrovima nalikuju igračkama. Uopšte, 3D tehnologija je, na formalnom planu, do sada jedino uspela da istisne upotrebu širokougaonog objektiva dok u svim ostalim aspektima filma još uvek služi samo kao nedovoljno promišljen ali u širem smislu poguban ukras.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
