Dečko ne razume svet

Jako je važno naučiti – srpska opozicija je po tom, kao i skoro svim drugim pitanjima, još uvek u vrtiću – da je važno imati izlaznu strategiju.

Film „Dečko ubija svet“, recimo, lako se mogao ispostaviti mučnim za analizu i besmislenim čitaočevog napora, te sam za svaki slučaj pre njega pogledao dokumentarni film srodne kung fu tematike „Enter the Clones of Bruce“ (možda, „U gnezdu Brusovih klonova“?), o fenomenu manje ili mnogo manje uspešnih dvojnika Brusa Lija koje je hongkongška filmska industrija proizvela oko 1980. godine kako bi ponudom odgovorila na potražnju zapadnjačkih ljubitelja žanra.

Kroz životne priče Brusa Leja, Brusa Lija sa „i“ umesto dva „e“, Brusa Lea, Brusa Leunga, Brus Liea… proučava se opseg od – i u uobičajenim okolnostima – krhkog umetnikovog identiteta do rasizma u kojem su „svi Kinezi isti“ (među dvojnicima je, inače, bio i jedan iz Severne Koreje).

Fascinantno je sve to, zabavno i donekle tužno, čime zaslužuje i preporuku za „striming“ gledanje, a sada se ipak vraćamo srpskoj bioskopskoj ponudi u kojoj se nalazi jedan savremeni, uslovno rečeno, kung fu film, i to vrlo dobar ka odličnom.

„Dečko ubija svet“, rad nemačkog reditelja snimljen u Južnoj Africi, je zapravo – sa, na pojavnom nivou, desetinama i desetinama minuta posvećene, maštovite i apsurdno nasilne akcije – suštinski pre triler obmane i analiza uticaja apsolutne vlasti na uzak krug poremećenih ljudi koji je vrše.

Film počinje uvidom bezimenog naslovnog junaka (Bil Skarsgard) o takođe neimenovanom mestu događanja: „Ovo nikada nije bio veliki grad“.

Liči taj urbani košmar uglavljen između mora i džungle na nekakvu dvadesetak puta manju verziju Rio de Žaneira ili Singapura, sa rasno raznolikim stanovnicima pod vlašću izvesne porodice Van der Koj.

Hildi (Famke Jansen), diktatorki koja doziranim pojavljivanjem u javnosti održava svoju misterioznost nadljudskog bića, pomažu sestra Melani (Mišel Dokeri), medijska ekspertkinja (svaki diktator ima svoju Suzi) i brat Gideon (Bret Gelman), zadužen za ideološki rad.

No, da li je uopšte bitno kako je govor napisan (a Gideon ima umetnički senzibilitet, i trudi se) kada se narodom u osnovi vlada mešavinom straha i televizijske zabave, pri čemu su elementi vešto povezani.

Jednom godišnje obavlja se „odstrel“, javno pogubljivanje državnih neprijatelja, malo preko dana na ulici a malo i uveče, u televizijskoj emisiji u kojoj nesrećnicima presuđuju, između dve zarazne muzičke numere, maskote džankfud proizvoda.

„Ja sam čudotvorac marketinga! Znaš li ti koliko je teško ubediti kompaniju koja pravi kornfleks da bude sponzor masovnog ubijanja?“, pita Melani.

Pa, ne znam da li je baš toliko teško.

Kako god, vrcavo je sve to i asocira na „Trkača“ sa Švarcenegerom.

(Nije zgoreg iskoristiti ovu priliku pa pomenuti da je „Trkač“ pomalo plagijat (bilo je i uspešnih tužbi), te da je prethodna verzija priče bila francuski film „Le prix du danger“ („Cena opasnosti“), snimljen u Beogradu čija je brutalistička arhitektura dobro poslužila antiutopijskoj svrsi, sa Markom Nikolićem u epizodnoj ulozi jednog od begunaca i Zlatom Numanagić kao jednom od proganjačica (usput, mislim da je nikada nisam gledao bolju, što nešto govori o sposobnosti jugoslovenske, pa potom i srpske kinematografije da iskoristi potencijale svojih glumaca).

Najkonceptualnija, ako ne i najbolja ekranizacija pripovetke Roberta Šeklija ostaje nemački televizijski film „Das Millionenspiel“ („Igra miliona“) iz 1970. godine.)

Elem, naš junak u filmu „Dečko ubija svet“ je, za razliku od svoje izdajničke porodice, nekako izbegao smrt tokom jednog od „odstrela“, nakon čega je u obližnjoj džungli od strane šamanskog kung fu učitelja pretvoren u osvetničku mašinu koja prati misao: „Ubiti Hildu Van der Koj“.

Budući da mu je iščupan jezik i spržene bubne opne, o tome saznajemo kroz unutrašnji monolog, i taj glas – Dečko koji ne zna kako njegov sopstveni glas zvuči dizajnirao ga je tako da podseća na glas najavljivača borbi iz kompjuterskih igara poput „Mortal kombata“ ili „Strit fajtera“ – ćemo najviše čuti tokom filma.

Ne dosadi, što nije slučajno.

Naime, za posao je angažovan vrhunski glasovni glumac H. Džon Bendžamin, najpoznatiji po seriji „Arčer“, dok će za neke od nas zauvek ostati sin doktora Kaca.

Šarlto Kopli je, pak, kao muž Melani čiji je posao da čita Gideonova saopštenja, ispravno doziran u obrnutom smeru.

Njegovih par scena osvetljava poentu koja čuči iza Dečkovog osvetničkog puta: sami vlasnici moći su frustrirane osobe zarobljene u međusobnim igrama dominacije, i dovoljan je mali podsticaj da se okrenu jedni protiv drugih i pokrenu samouništenje sistema.

Sa druge strane, snage koje su namerene da ih obore sa vlasti (postoji i pokret otpora) će u sopstvenim redovima morati da pronađu dostojnog „bos“ (najjačeg, završnog) protivnika.

Preostaje da se istakne humor filma koji potiče jednim delom iz nadrealnosti (mada…) prikazanog sveta, a još važnijim iz protagoniste.

Skarsgard, bez izgovorene reči, telesnošću vlada svojim traumatizovanim i od svih socijalnih sposobnosti operisanim junakom.

Analogija će biti iznenađujuća, ali Dečko sliči i Hrundiju Bakšiju iz „Zabave“, čoveku koji putem namere da bude pristojan i nenametljiv dok obavlja zacrtanu funkciju dovodi zatečeni svet do potpunog haosa.

Valja zabeležiti – u smislu pomešanosti humora i nasilja – da je jedan od producenata i Sem Reimi koji više nema snagu ili dozvolu da rediteljski potpisuje filmove ovog tipa.

Na kraju, evo i moje izlazne strategije za slučaj da preferirate drugačiju zabavu: ovih dana u srpskim bioskopima kvantitativno skromno, i ko zna koliko kratko, igra film „La bete“ („Zver“) koji ne samo da zavređuje punu koncentraciju u mračnoj sali, već je bio i na prvom mestu Danasove liste najboljih filmova 2023. godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.