Deformer otkriva: Slučaj za tužilaštvo!

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Deformer je uspeo da dođe do njegovog kućnog telefona na koji se javila ženska osoba koja nije želela da se predstavi. „Ne znam ja ništa o tome, nisam bila u stanu kada se to dešavalo. Nou koment! Čekajte, čuo je da razgovaram s nekim… Hoće nešto da vas pita, čekajte…“, kazala je. Kada je preuzeo vezu, P. S. nije želeo da odgovara na pitanja već je zahtevao od naše novinarke da mu kaže šta, po njoj, oseća narandžasta boja. „Ajoj, to uopšte nije boja“, zavapio je zatim. Pre nego što se naša zbunjena novinarka snašla rekao je da će se, nakon što završi svoj sledeći, poslednji tekst, jako ošamariti tako da oseća bol sledećih desetak sekundi, posle čega je bezuspešno pokušavao da prekine vezu. „Kako se beše spušta slušalica? Makaze mi daj, makazama ću…“, tiho je, na ivici plača, ponavljao nekoliko puta dok veza konačno nije prekinuta. Pošto nismo na taj način uspeli da saznamo bilo šta morali smo da se okrenemo prethodnom tekstu koji je P. S. objavio u kojem poredi situaciju u Srbiji sa filmom „Mreža“ iz 1976. godine u režiji čuvenog Sidnija Polaka i nepoznatim „Zajednica“ iz 1989. u režiji (potražili smo na internetu) izvesnog Brajana Juzne. U „Mreži“, jedan američki televizijski spiker objavi da će se tokom svog poslednjeg najavljivanja vesti (a poslednje je jer je dobio otkaz zbog niske gledanosti) ubiti uživo u programu. Kada je to uradio, gledanost raste i televizija odlučuje da mu da posebnu emisiju u kojoj će da razotkriva „laži i nepravde našeg vremena“. Spiker traži od gledalaca da otvore svoje prozore i viču: „LJut sam u p…. m……. i neću sve ovo više da trpim!“. Gledanost ponovo pada dok spiker ne počne da razotkriva ko su vlasnici korporacija, uključujući i vlasnike svoje televizije. P. S. posebno citira monolog vlasnika korporacije, kada dovede spikera na prevaspitavanje:

„Popnete se vi tako na svoj mali ekran i urlate o Americi i demokratiji. Nema Amerike, nema demokratije. Postoje samo IBM i ATT i AT&T… To su današnje svetske nacije. Šta mislite o čemu ruski vrh razgovara kada se sastane? O Karlu Marksu? I oni povade svoje grafikone, teorije o statistikama i računaju verovatnoće cene i zarade transakcija i ulaganja, isto kao i mi. Ne živimo više u svetu nacija i ideologija. Svet je kolaž korporacija, neumoljivo određen nepromenljivim pravilima poslovanja. Svet je posao. Tako je bilo od kad je čovek ispuzao iz mulja. Naša deca će doživeti savršen svet bez rata i gladi, ugnjetavanja i nasilja. Jedna ogromna i ekumenska holding kompanija u kojoj će svi raditi za zajednički profit, u kojoj će svi imati deonice. Sve potrebe obezbeđene, svi strahovi umireni, sva dosada zabavljena…“

Kakve to ima veze sa našom zemljom? P. S. tvrdi da je, isto kao što je američkom spikeru jedno vreme dozvoljeno da laje u svojoj emisiji, i u Srbiji određenom broju medija dopušteno da kritikuju vlast, „poput dvorskih luda koje mogu (i to se od njih i zahteva) da kažu tiraninu šta god im padne na pamet sve dok ih neko ne uzme za ozbiljno“. Zaključuje, na kraju, da je spiker bio potreban prvo kao dvorska luda, zatim kao propovednik nemoći pojedinca da promeni bilo šta. Ne propušta da, u stilu lažne elite iz vračarskih salona, uporedi spikerove gledaoce sa fantomskim botovima. „Gde je, u Srbiji, tačka u kojoj dvorska luda postaje neko ko zaista podriva sistem? Postoji li, uopšte?“, pita se P. S.

Stvari postaju ozbiljnije kada pređe na svoj sledeći filmski primer. Nejasno je gde on nalazi sličnost sa Srbijom u filmu „Zajednica“, gde američki bogataši proždiru one koji ne žele da im se priklone. U stvari, „ne samo da proždiru nego se stapaju sa njima dok im se tela izobličuju, sišu energiju iz svojih žrtava koje ostaju ljuske bez života“. Autor pronalazi direktnu vezu između Srbije i ovog nebitnog filma u sceni u kojoj vladajuće strukture pokušavaju našeg mladog junaka da privole sebi tako što mu pronalaze seksualno slobodnu devojku koja ga pita: „Kako voliš da piješ čaj? Sa mlekom, šećerom? Ili hoćeš da se ispišam u njega?“. P. S. piše, „pred mladim Bilom postavljena je jasna odluka: ukoliko ispije malo urina život će mu ubuduće biti bezbrižan. Nije li to nalik učlanjivanju u vladajuću partiju ili učestvovanju u njenim predizbornim spotovima (naravno, ukoliko u njihovu ideologiju – što je teško, jer neke ideologije osim oportunizma tu i nema – zaista ne verujete)? Ne liči li to na nesrećne ljude koji pišu automatonske komentare na internet portalima, radeći ne za sendvič već za nadu da će u budućoj podeli pozicija dobiti posao u nekoj opštini ili javnom preduzeću?“.

Deformer poziva tužilaštvo da reaguje i da, uz tužbu zbog remećenja javnog reda i mira zbog vikanja sa terase (pošto takve pojave nisu slučajne i, nekažnjene, vode ka državnom udaru), odgovori i na privatnu tužbu koju je Deformer podneo zbog duševnog bola nanetog novinarki koja od razgovora sa P. S. besciljno tumara redakcijom ponavljajući: „Narandžasta je tužna“.