Delikatna situacija sa Ćutom

Naime, vladajuća kriminalna grupa (dalje, VKG) ima oprobani metod gašenja iznenadnih pobuna. 1) građani haotično i u solidnom broju ustaju protiv nekog tipa bezumlja koje preti njihovom neposrednom okruženju, pokreću peticije, izlaze na ulicu; 2) pobunjenici šalju brzinski odabrane predstavnike na sastanak sa funkcionerima na kojem im se saopštava da je mišljenje uvaženo i projekat se obustavlja do daljeg; 3) kada je situacija deaktivirana, VKG počinje tihi rad praćenja vajber grupa i fejsbuk stranica, sa prvobitnim ciljem utvrđivanja brojnosti protivnika; 4) mešavina prirodnog pluralizma mišljenja i aktivnosti ubačenih elemenata (pisanje dvosmislenih komentara, „politizacija“, često je jedan od početka prikriven među izaslanicima na sastanku sa funkcionerima) dovodi do sukoba među pobunjenim građanima; 5) ukoliko se u srži pobune nalazi dovoljno iole inteligentnih osoba, posle nekoliko nedelja uljezi bivaju demaskirani i uklonjeni; 6) to, ipak, nije problem za VKG, budući da su obavili funkciju – širi krug pobunjenika, zgađen razjedinjenošću koja im iz sata u sat stiže na „smartfone“, gubi interes i vraća se svojim najužim, porodičnim obavezama i problemima (uostalom, vidite, radovi se ne nastavljaju, i možda zaista…); 7) pobuna nalikuje opranoj majici, oslobođenoj prljavštine i uredno složenoj na dno fioke; 8) tada, nakon što je ulična vojska građana demobilisana, VKG ponovo pali mašine, seče drveće, lomi asfalt… 9) dvostruki cilj je postignut – nastavljeno je zgrtanje novca, dok se ka budućim incidentima sličnog tipa širi zaraza besmislenosti gubljenja vremena na unapred izgubljene bitke.

U filmu „Zulu“ Saja Endfilda iz 1964. godine ima scena u kojoj iskusni holandski kolonista dvojici britanskih oficira (igraju ih Stenli Bejker, tih godina valjda prva zvezda britanskog žanrovskog filma, te mladi Majkl Kejn) pojašnjava neposrednu opasnost.

„Standardni napad Zulua u obliku je bika. Glava, rogovi, slabine. Prvo, glava kreće napred, privlačeći pažnju protivnika. Ali, to je varka. Ratnici iz glave zatim se rašire, tvoreći rogove, dok je protivnik usmeren ka slabinama. Nakon toga, rogovi se primiču bokovima protivnika. Kraj“. Kejnov poručnik Bromhed civilizacijski nadmeno utvrdi, „Izgleda vrlo jednostavno, zar ne?“, na šta Bur veli, „O, vrlo je smrtonosno, momčino“.

Uvredljivo je prema Zulu ratnicima, naravno, da ih poredim sa vođama i pešadincima VKG-a, te ću pokušati da povučem paralelu između britanskih oficira ubeđenih u svoju besprekornost i širokog spektra srpskih opozicionih delatnika i mislilaca (stranke, intelektualci i umetnici, tviter borci/borkinje…).

Poručnik Čard Stenlija Bejkera izašao je kao pobednik nakon što je improvizovao i primenio svoje inženjersko obrazovanje vojnoj upotrebi, na taj način izmučivši neprijatelja pre nego što se vratio oprobanoj „tankoj crvenoj liniji“ dvorednih strelaca da bi zadao završni udarac. Sve vreme, pak, bilo je prisutno poštovanje prema neprijatelju koji možda nije čitao romane i slušao lepu muziku, ali zna znanje.

Da li je upravo ekološki ratnik Ćuta ta inženjerska improvizacija, neko ko uznemiruje repetitivnu strategiju protivnika, do „tanke crvene linije“ izbora? Ili je, o užasa, i sam Ćuta deo strategije?

Da li je u zeleno obučeni model savršenog protivnika bez izgleda za pobedu, nalik u građanski odevenog Jankovića ili nihilistički Belog Preletačevića?

Sa jedne strane, možemo biti naivni i reći da se radi o suviše kompleksnom planiranju, te da Služba tek reaguje i pokušava da usmeri događaje ka sopstvenoj koristi.

Sa druge, da li je, recimo, Šapić u mentalnom stanju da sedne i razmisli, „na republičkim izborima nije dovoljno da idem okolo i govorim ‘mene to ne zanima’ već moram da priključim nekakav ‘kredo’, pa ću da na binu postavim nekoliko salonskih ultranacionalista (eks Dveri, eks SRS) i time privučem tip glasača koji je nekada glasao za DSS“?

Primenjujem li ponižavanje protivnika koje je moglo doći glave crvenim mundirima pre stotinu i pedeset godina da im igrom slučaja nije komandovao inženjer?

Rizikovaću i zaključiću da Šapić nije sposoban za idejno mišljenje, što znači da se iza njegovog trenutnog uzdizanja nalaze ozbiljni analitičari iz senke.

Opet, da li valja razviti paranoju u pogledu svakog „novog čoveka“ za kojim biračko telo žudi, barem dok god ga nema?

Za kraj još malo Majkla Kejna, koji u filmu „Hana i njene sestre“ igra Eliota, iz razloga krize srednjih godina zaljubljenog u mlađu sestru svoje žene.

U jednom trenutku, stresno stanje se više ne može podneti, te Eliot ima unutrašnji dijalog: „Toliko želim da je poljubim… Ne ovde, idiote! Moraš da je odvedeš negde gde ste sami…. Ali moram nastaviti sa oprezom. Situacija je vrlo delikatna. Pozovi je na ručak. Ili na piće, sutra. I budi spreman da ponudu predstaviš ležerno ukoliko je ne prihvati. Ovo se mora izvesti vešto i diplomatski…“.

Ni ne završivši pošteno svoje strateško planiranje, Eliot je poljubi, stvarajući haotičnu situaciju tokom koje viče, „Ja te volim! Toliko toga ima da ti kažem!“.

Recimo da su razumne, neizgovorene misli sve što se na širokom srpskom opozicionom frontu dešavalo prethodnih deset godina, dok je Eliotova nesvakidašnja i krajnje upitna akcija upravo „novi čovek“ Ćuta.

Skočiti u bazen svom snagom, ne znajući zasigurno s kim to tačno činite, niti da li ćete još jednom kasno uvideti da nije dovoljno dubok, ili ostati na ležaljkama sa Sinišom Kovačevićem?