Deset filmova 2023. godine

Da, u poslednjih par godina nažalost se počelo postavljati pitanje „šta još dodati?“ umesto mnogo pozitivnijeg „šta se mora ukloniti?“.

No, za neobičan broj i sastav liste ove godine nisu zaslužni umetnički već politički razlozi o kojima se možete obavestiti u prošlonedeljnoj kolumni naslova „Packa za žrtve moralne inertnosti“.

Nije se mnogo toga izgubilo.

Da se imala ispuniti standardna brojka od dvadeset filmova, pet ili šest bi dobilo zasluženo priznanje koje im je oduzeto u sklopu kazne za geopolitičke ideologe njihove države.

Od tih nekoliko, tek jedan ili dva bi bili iznenađenje, ili bi na taj način dobili isticanje koje im je u pogledu festivalskih nagrada, pohvalnih kritika ili finansijskog uspeha nepravedno izmaklo.

Osećam nagon da ih barem pomenem u uvodu, ali pravila su pravila, i „tapšanje po ramenu“ će dobiti: „Madam di Bari“ (Jeanne du Barry; r. Maiven; Francuska/VB/Belgija), „Sloboda“ (Libertate/Freedom; r. Tudor Đurđu; Rumunija/Mađarska), „Blagine lekcije“ (Urotcite na Blaga/Blaga’s Lessons; r. Stefan Komandarev; Bugarska/Nemačka), „U kući pada kiša“ (Il pleut dans la maison/It’s Raining in the House; r. Paloma Sermon-Dai; Belgija/Francuska), „Pričaj sa mnom“ (Talk to Me; r. Deni Filipu, Majkl Filipu; Australija/VB), „Kraljevstvo životinja“ (Le règne animal/Animal Kingdom; r. Toma Keji; Francuska/Belgija), „Veliki begunac“ (The Great Escaper; r. Oliver Parker; VB/Švedska), „Kako se kresnuti“ (How to Have Sex; r. Moli Mening Voker; VB/Grčka).

Poslednja dva naslova u utešnom segmentu traže dodatnu napomenu.

Ukoliko im budete dali šansu, a mogli biste, obratite pažnju na glumu, tj. kako su obrazovane i već iskusne mlade glumice u „Kako se kresnuti“ izvele iluziju da gledamo naturščike koji se ne pretvaraju već „jesu“, i kako je osamdesetosmogodišnji glumac imena Džon Stending, naizgled osuđen da bude prateći instrument u poslednjem filmu u karijeri Majkla Kejna, izuzetnim podražavanjem otelotvorio solidan scenaristički rukavac i zaslužio Oskara za epizodnu ulogu.

Kojeg, naravno, neće dobiti.

Zver (La bête/The Beast; r. Bertran Bonelo; Francuska/Kanada)

Verovatno, i sasvim subjektivno, film godine, čak i kada bi lista imala standardnu formu.

Publika u Domu sindikata bila je na kraju filma pomalo iznurena i ne baš oduševljena, što nije čudno nakon dva i po sata katkad napornog (ali, zato i vredi) tumačenja fikcije unutar fikcije.

Ipak, krovna fabula, smeštena u 2044, je bolno bliska gledaočevoj sadašnjosti, sa junakinjom (Lea Sejdu) koja se više i ne bori da živi nasuprot AI megamašini.

Pobuna je, ipak, moguća u virtuelnim scenarijima, upravo onim koje mašina proizvodi kako bi nas ubedila da je nekadašnja, konzervativna ljudskost zastareli koncept.

Ovogodišnju listu otvara film čija se prva scena završava vriskom ljudskog bića razmrljanog i stopljenog sa pikselima svog imaginarnog okruženja.

Što je bitan detalj za kraj liste.

Bazen beskonačnosti  (Infinity Pool; r. Brendon Kronenberg; Kanada/Hrvatska/Mađarska)

Još jedan film koji kroz prizmu naučne fantastike – što bi, valjda, svaki dobar SF trebalo da između ostalog radi – upire optužujući prst prema društvenim stranputicama sadašnjosti.

Kronenberg Junior je u pitanju, svakim sledećim filmom sve bolji i samosvojniji, pa valja biti pripremljen na naoko konfuznu smešu telesnog horora, crnog humora, odbojnih likova (Aleksander Skarsgard i pogotovo Mia Got u konkurenciji za glumačke nastupe godine) i katastrofalnog ponašanja.

Međutim, ako ste podneli opnu, ili se u njoj, izopačeni kakve su vas roditelji i srpska zbilja stvorili, nauživali, izvolite se pozabaviti temom stabilokratija i odnosa zapadne vladajuće klase prema istima.

Tu se nalazi ključ za bravu relevantnosti, i kada otvorite ta neophodna vrata stupićete u sasvim promišljenu celinu kojom se prvo odbijaju napadi jurišnika političke korektnosti a onda im se zadaje udarac sa leđa.

Crveno nebo (Roter Himmel/Afire; r. Kristijan Pecold; Nemačka)

Pecold je, poput B. Kronenberga, svakim filmom sve bolji, što u njegovom slučaju, budući da se radi o momku u ozbiljno sredovečnim godinama, zavređuje posebnu pohvalu.

Poboljšanje – kvalitet je, usput, i ranije bio prilično dobar – koincidira sa sve otvorenijom upotrebom fantastike.

Obuzelo je to Pecolda i ne pušta, pa i „Crveno nebo“, na prvi pogled nepretenciozna studija samouništiteljskog karaktera, snagu crpi iz sudbinske fantastike što se nadvija nad likovima.

Na pitanje da li je glavni ženski lik (već obavezna Paola Ber) mitski vodič ka smrti za nesrećnog muškog protagonistu nećemo dobiti odgovor.

Ali se svakako pitamo, što nas katkad više od nekakvih iskeženih zuba iz mraka napada stravom i užasom.

Hladan kao mermer (Cold as a Marble/Mərmər soyuğu; r. Asif Rustamov; Azerbejdžan/Francuska)

Godišnje liste filmova dobrim delom služe da bi se čitalac podsetio da nadoknadi propušteno.

Pa, „Hladan kao mermer“ verovatno neće biti moguće pronaći na televizijskim i internetskim kanalima, tako da je ovo pominjanje prilično samoživo.

Radi se o jednom od iznenađenja sezone, u smislu da sam pomalo pod prisilom ušao u bioskopsku salu na Paliću, pomiren sa sledećih devedeset minuta standardnog festivalskog zlostavljanja.

A onda, posle pola sata, shvatio da gledam punokrvni „noar“, stilski skriven a suštinski celovit.

Reditelj, a posebno holandski scenarista, bili su sledećeg dana usrećeni razgovorom sa nekim ko je „skapirao“, otkrivši mi da su nakon desetak godina muke pisanja „umjetničkih“ scenarija za fondove i ministarstva kulture rešili da izvedu malu subverziju.

Dok se pitam za koga tačno, osim za mene, ostaje mi da kažem, nek im je sa srećom.

U Azerbejdžanu i svuda.

Stari hrast (The Old Oak; r. Ken Louč; VB/Francuska/Belgija)

Ima ljudi, i to uznemirujuće mnogo, koji tvrde da su svi filmovi Kena Louča isti.

Istina je da izgledaju isto, dok ispod oklopa kriju različite teme, često neprijatne a najčešće neuhvatljive upravo za pripadnike ciljane, elitističke publike.

„Stari hrast“, možda film kojim Louč okončava karijeru, jeste završni deo trilogije koju je, varljivo bi se zaključilo, lako i uhodano izveo u saradnji sa scenaristom Polom Lafertijem.

Mete napada su uvek druge, pa posle apsurdno nehumane socijalne države u „Ja, Danijel Blejk“ i tragičnog individualizma kao ideje vodilje liberalnog kapitalizma u „Žao nam je što smo vas propustili“, ovaj put Louč se ustremljuje na fašizam kao večitu opasnost nadvijenu nad radničkom klasom.

Zapravo, Louč se u smiraju karijere i života ponajviše bavi najbolnijim izdajama, onima koje stižu iz porodice, klase, društvenog uređenja za koje smo se borili.

Kažem, krajnje neprijatno.

Rana oklevanja (Tereddüt Çizgisi/Hesitation Wound; r. Selman Nadžar; Turska/Francuska/Rumunija/Španija)

Nema jednostavnog religijskog tlačenja, nema nekakve lako vidljive porodične drame koja guši junaka od rođenja do smrti, nema telesnog nasilja i duhovne napetosti kakve bi mogle biti deo sudskog trilera…

Bez svega toga, ili baš zato, „Rana oklevanja“ mogao bi biti najmučniji film godine.

Jer, tiče se uzaludnosti davanja najvrednijih delova sebe.

Jedan dan u životu naše junakinje, advokatice odbrane po službenoj dužnosti u turskoj provinciji, pokazuje nam da idealističko ponašanje obično završava u bolnici, na „biopsiji, za svaki slučaj“.

Usmerenje autora ka zaključku da to ne podrazumeva da ideale valja izbegavati celu stvar čini još mračnijom.

Ali, šta nam preostaje…

Sestra Smrt (Hermana Muerte/Sister Death; r. Pako Plaza; Španija)

Argentinski film „Kad zlo vreba“ ispao je iz konkurencije zbog američkog koproducenta pa se tako bez dvoumljenja može pomenuti najnoviji u nizu iberijskih horora koji jezu baziraju na očekivanim temama zadrtosti katoličke crkve i etičkog haosa Španskog građanskog rata.

Večan je to tematski opseg, taj „opatički horor“, i u pravim rukama uvek će delovati sveže (a pošto je večan, to znači i da je zauvek svež).

Ruke Paka Plaze (serijal „REC“) su svakako prave, pogotovo kada zadatku pristupi sa viškom stvaralačke strasti i manjkom zanatske neminovnosti.

Prolazi (Passages; r. Ajra Saks; Francuska/Nemačka)

U kritikama filma insistira se na uglu priče koji obrađuje toksičnog muškarca, s tim što, za promenu, ovaj ima biseksualnu prirodu.

Zapravo, „Prolazi“ su analiza nekompatibilnih odnosa.

U prvoj sceni glavni junak, filmski reditelj, maltretira glumca tražeći od njega da izvede jedino mogući način ulaska u noćni klub.

Moglo bi se reći, „kontrol frik“, no, radi se o čoveku koji smatra da će „džez improvizacijom“ dospeti do savršenstva.

Snimanje filma još i trpi takvo ponašanje, ali kada se isti primenjuje na ličnim odnosima posledice postaju mnogo bolnije.

Loše ponašanje (Bad Behaviour; r. Alis Englert; Novi Zeland)

Svakako je neiznenađujuće da mlada glumica kao temu svog prvog autorskog rada odabere pretvaranje.

Ali, kako će to izvesti jeste ključno za gledaočevu zainteresovanost, a paralelne dogodovštine kaskaderke (Englert), tj. telesne imitatorke, i njene majke, bivše glumice (Dženifer Koneli), tj. duhovne imitatorke koja traga za sopstvom u „self help“ utočištu (Ben Višou, kvalitetno prisutan i u „Prolazima“, ovde sjajan kao guru), imaju više nego dovoljno iskrenosti i smislene začudnosti.

Crvene sobe (Les chambres rouges/Red Rooms; r. Paskal Plont; Kanada)

Nema više mesta pa ću samo reći, fascinantna kvebečka „kjubrikovština“ koja se završava onako kako smo listu i započeli – razmrljavanjem piksela.

Stvarnost, brzo ali sigurno, uzmiče pred svojim digitalnim simulakrumom.

I vladarom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa