Deset filmova za normalne

Najviše je kriva lenjost, verovatno, uz nekakvu, iz školovanja tokom kojeg mi ocene nisu bile bitne, prenetu averziju prema donošenju tačnog suda ili redosleda koji određuje nečiju sudbinu. Sećam se koliku mi je neprijatnost, tokom pisanja za pokojni sajt Popboks, predstavljalo određivanje broja zvezdica koje film zaslužuje i nesposobnosti da objasnim kasnije zašto sam isti broj žutih petokrakih gadova dao filmu koji mi se, očigledno, iz teksta, svideo i nekom drugom kod koga sam razmišljao samo o manama. I, sada, kada niko to od mene ne traži, sastavljam listu jer shvatam da sam licemer. Da, čitam liste najboljih filmova iz prethodne godine, gledam na IMDb-u koliko je posetilaca glasalo za neki film i koju ocenu ima, zanima me da li je crven ili zelen na sajtu Rotten Tomatoes. Znam da ne bi trebalo ali je mračna sila malograđanštine jaka. Ipak, shvatio sam da promišljena lista mora imati dva dela, jedan sa 10 filmova za, recimo tako, normalne ljude, i drugi sa 10 filmova za čudne, i, ne, nije to razlika između bioskopskog i festivalskog mejnstrima na jednoj i nekakvih ezoterija koje je gledalo desetak rediteljevih prijatelja i nesrećna majka (dok otac hrče pored nje) na drugoj. Razlog se nalazi u samom filmu i tipu učešća koje traži od gledaoca, u razlici između direktnog i skrivenog. Pa, evo prvog dela, deset filmova za normalne, (po redosledu od najboljeg do najmanje dobrog, kad je lista nek je lista)…

1. Ja, Danijel Blejk (I, Daniel Blake, r. Ken Louč)

Nezgodno je kod Kena Louča što se na njegove filmove, pogotovo ako su precizni i manipulativni poput „Danijela Blejka“, lepe svi uobičajeni osumnjičeni: momci sa bradama koji sede po hipsterskim kafićima, Vulini, Srbi koji žive u zapadnoj Evropi i jako im smeta ceo taj gadni kapitalizam… U stvari, to je dobra stvar koja dodaje još jedan začin u vidu shvatanja kolika je utopija humanistička levica za kojom traga. Ideja je, je li, tu, toliko iskrena i zavodljiva da će je prigrliti svi pogrešni ljudi, pretvoriti u fraze i jeftino govorništvo, sve dok ne postane svoja parodija. Što samo znači da ima još jedan sloj neprijatelja, opasniji od vlasnika kapitala, sastavljen od onih koji iskreno misle da su joj prijatelji.

2. Ljubav i prijateljstvo (Love and Friendship, r. Vit Stilman)

Prva asocijacija je publika na festivalu u Sarajevu koja uživa u prijatno izgovorenom otrovu koji devedeset minuta izlazi iz usta Kejt Bekinsejl, u nihilizmu i egoizmu koji su prepoznali kao odlike svog vremena, umesto još jedne poučne kostimirane fantazije kakvu su možda očekivali i kakve uglavnom budu ekranizacije knjiga Džejn Ostin.

3. Poziv (The Invitation, r. Karin Kusama)

Priznajem da sam iz festivalskog sižea očekivao nešto drugo („čovek odlazi na večeru sa nekoliko starih i novih prijatelja koju organizuje njegova bivša žena i shvata da je stupio u centar nekakvih mračnih planova“, parafraziram, i deluje kao crno-humorna, možda i kempi, zabava). U stvari, imamo retku zverku u današnjem američkom žanrovskom filmu – horor sa studijom karaktera i načina na koje se ljudi nose sa bolom i reaguju u ekstremnim situacijama. Uz jedinstvo mesta, građenje napetosti, saosećanje sa likovima… redak zver.

4. Budućnost (L’avenir, Mia Hansen-Luve)

Izabel Iper je profesorka filozofije u gimnaziji koja se suočava sa penzijom koja se približava, smrću majke, mužem koji je ostavlja zbog mlađe žene (i da, kriva su deca koja su oca naterala da prizna prevaru, ona bi bila zadovoljna i da je diskretno nastavio paralelni život – ionako je seks nešto posebno ne privlači, ni sa mužem a ni kasnije, kada je ponovo singl)… Pretpostavljam da većina ljudi (mislim, većina od jednog procenta koji se uopšte bave takvim razmišljanjima) kada pomisli na francuski film, pred očima ima nešto poput „Budućnosti“. I, dok god imamo Izabel Iper i, kao u ovom slučaju, rediteljku koja razume šta od nje može da dobije, biće ih još, ako ništa drugo kao podsećanja na nešto što ćemo, hm, u ne toliko dalekoj budućnosti, izgubiti da ga više nikad ne pronađemo.

5. Greben spasa (Hacksaw Ridge, r. Mel Gibson)

Mel Gibson postao je neka vrsta holivudskog otpadnika i mislim da je u tome glavni razlog za uglavnom evropsku popularnost „Grebena spasa“. Pomaže i to što je glavni junak njegovog filma vojnik koji ne želi da ubija već samo da spasava živote, što, opet, može da se sagleda kao napad na američki militarizam i intervencionizam. Uz to, film vešto izbegava usko hrišćansko propovedanje i širi tematiku na tvrdoglavo držanje za svoja uverenja kao silu koja više od svih tenkova i kompjutera, pokreće svet. Barem Mel Gibson tako smatra i vrlo je udobno dva sata učestvovati u njegovoj fantaziji.

6. Bruklin (r. Džon Krauli)

„Bruklin“ pre spada u 2015. godinu ali svaka pomoć ili varanje je potrebno da se ispuni listu od deset filmova koji imaju neku vrednost. Kako god, Nik Hornbi piše scenarije – vežbe na temu „kako nešto što smo videli previše puta načiniti da bude novo i uzbudljivo“ (pre „Bruklina“, „Wild“ sa Riz Viterspun, film savršen u okviru onoga što jeste).

7. Demon pod reflektorima (The Neon Demon, r. Nikolas Vinding Refn)

Film sa kopanjem i jedenjem očiju na listi za normalne ljude? Pa, „Demon pod reflektorima“ značenjski je jednostavan, sav u stilu, sa motivima zgodnim za politički korektno sablažnjavanje na slavama – kult lepote, ispraznost sadašnjice… Ipak, jedan detalj koji govori o veštini reditelja: film je prepun kadrova koji bi mogli naći svoje mesto u reklami za parfem a koji, u kontekstu „Neonskog demona“, u potpunosti pripadaju filmskoj umetnosti.

8. Zelena soba (The Green Room, r. Džeremi Solnije)

Čudan reditelj, čiji prvi film „Blue Ruin“ poseduje veliku stilsku promišljenost, detaljno planiran i zaključen scenario pa opet, ostaje nedorečen dok „Zelena soba“, o pank bendu koji se nađe u nebranom grožđu američke vukojebine, okružen neonacistima, tokom gledanja raste (iako likovi ne doživljavaju promene a priča ide svojim putem bez iznenađenja) i završava se tačno gde i kako treba.

9. Kriza u šest scena (Crisis in Six Scenes, r. Vudi Alen)

U godini u kojoj je napravio svoj najgori film, „Cafe Society“, Vudi Alen zapravo ima još jedan, iako se, ako ćemo da budemo precizni, radi o televizijskoj seriji. Ipak, „Kriza u šest scena“ je film podeljen u šest dvadesetominutnih epizoda, očekivano zamoran, sa ponavljanjem oprobano uspešnog, no, ako izdržite do raspleta, dobićete vrhunce komedije iz 2016. godine.

10. Toni Erdman (Toni Erdmann, r. Marin Ade)

Dva sata i četrdeset i dva minuta festivalskog filma. Kritika hladnog i zlog korporativnog razmišljanje ljudi u odelima i otac koji na šašav način pokušava da spase odnos koji ima, ili nema, sa ćerkom (a zbog čega će, verovatno, dobiti Oskara za strani film – nekako mogu da zamislim Spilberga kako ga gleda na privatnoj projekciji). „Toni Erdman“ podilazi publici, hrani samoljublje i osećaj posebnosti („ja sam drugačiji od mase, ja kapiram ove bizarnosti, zato i jesam ovde, na festivalu, sa sebi sličnima“).