Desnica sa ljudskim likom

„Ptica“ o Čarliju Parkeru klasičan je biografski film, pomalo improvizujući i haotičan, kao i sam bibop džez, ispunjen autorovom ljubavlju prema muzici (tada je još uvek bilo iznenađenje da Klint Istvud ume još nešto osim da sa dva MP-40 automata ređa vojnike Vermahta kao domine niz spiralne stepenice alpskog zamka u „Orlovskom gnezdu“). Već sledeći, „Crni lovac belo srce“ pokazuje idelan put pri koncipiranju biografskog filma: ne pokušavati da se prikaže celokupan život realne osobe u okviru sto dvadeset minuta, već izabrati jedan događaj koji pokazuje zašto je, na kraju krajeva, ona dovoljno vredna za filmsku priču, što je princip kome se vratio i u „Inviktusu“ o Nelsonu Mendeli. „Dž. Edgar“ je dramaturški klasičan biografski film sa, u poslednje vreme popularne, dve linije priče, jednom koja se bavi završetkom životnog puta, i drugom koja linearno prati život junaka od samih početaka, što je postupak koji se ponajviše primenjuje kako bi se postigla veća dinamika i prikrilo odsustvo prave filmske priče. Scenarijem Dastina Lensa Bleka (prethodni rad mu je bio „Milk“, što ga je i kandidovalo za posao) protrčavaju stotine likova, a ipak bi se svi, osim četiri – Dž. Edgara Huvera (Leonardo Di Kaprio), njegove desne ruke i ljubavnika Klajda Tolsona (Armi Hamer), sekretarice i, zbog znanja koje je morala sakupiti, jedne od najopasnijih osoba XX veka Helen Gandi (Naomi Vots) i posesivne majke (Džudi Denč) mogli štrihovati, čime bi „Dž. Edgar“, uz određene dramaturške korekcije, mogao funkcionisati i kao pozorišna predstava (iako vrlo raspričana). No, ako izuzmemo borbu sa sopstvenom homoseksualnošću, odnos sa sputavajućom majkom i slučaj otmice Lindbergovog deteta (na koji odlaze dragocene desetine minuta), najzanimljiviji aspekti života tog čudnog i užasnog čoveka i dalje su misterija, a opet, pitanje je koliko uopšte i imaju dramski potencijal kada je osnovni cilj njegove opsesije sakupljanja sramotnih podataka o političkim protivnicima, onemogućavanje bilo kakve promene u društvu i zadržavanja sistema (i sebe u njemu) kao neosvojive tvrđave.

* * *

Autori „Čelične lejdi“ pokušali su da pobegnu od linearnog i nedramskog nabrajanja činjenica iz života glavne junakinje prikazujući u gotovo polovini filma slike iz penzionerskog života ostarele Margaret Tačer. Ipak, mnogi ljudi usled staračke demencije počinju da najsmisleniju komunikaciju upražnjavaju sa svojim preminulim supružnicima te to zaista nije nešto što se neophodno mora analizirati, čak iako su, kao Margaret Tačer, u naponu snage vladali svetom. Ko je, zapravo, Margaret Tačer? Rigidni desničar iz niže srednje, gotovo radničke klase, što jeste mali paradoks koji bi bio zanimljiv za objašnjavanje, no, toga nema u ovom filmu. Dalje, žena u svetu muškaraca, valjda prva predsednica vlade u istoriji, što samo po sebi jeste zanimljivo, ali opet, u „Čeličnoj lejdi“ taj deo njenog života prikazan je u klasičnoj formi autsajderovog probijanja do neočekivanog uspeha. Pa kada je tako, kada je svrha postojanja igranog filma u ovom slučaju krajnje upitna, možda bi zanimljivo bilo usmeriti pažnju na ulogu koju je ostvarila Meril Strip. Naravno, dodeljivanje nagrada u umetničkim kategorijama krajnje je besmisleno, no, mogu se barem analizirati kreacije nominovane za ovogodišnjeg Oskara, bez suda ko je više zaslužio da istog dobije. Runi Mara je kao Lizabet Salander u savršeno profesionalnom, ali ipak ne i savršenom filmu „Muškarci koji mrze žene“, načinila krajnju fizičku i karakternu, u principu, zbog njenih godina jedino takva i može da bude, instinktivnu transformaciju ka nečemu što je, najverovatnije, u potpunosti površinski udaljeno od onoga što ona u prirodi jeste. Pa, iako su za njeno ostvarenje u velikoj meri zaslužni reditelj i pisac knjige, uvek je opasno, iako se radi tek o holivudskom trileru, na površinu puštati delove ličnosti koji se obično nalaze zakopani duboko ispod maski svakodnevnog ponašanja. Vajola Dejvis u filmu „Služavke“ savršeno je diskretna, njeno otvaranje je, kao i ceo film, postepeno i umereno i jedino takvo je i moglo da bude, jer bi u protivnom sve odletelo u krajnju patetičnost (da budem ličan, i jedna i druga su učinile da osetim nešto, da, na neki način, obavimo jedan zanimljiv razgovor). Meril Strip koristi kombinaciju imitacije i naglašavanja delova sebe upotrebljivih za lik i to radi fantastično, no, u svojoj ulozi primenjuje u poslednje vreme čestu teatralnost („Sumnja“, „Džuli i Džulija“, „Đavo nosi Pradu“ – u redu je to, u pitanju su teatralne osobe) koja postaje neka vrsta manira. Na kraju, ona je bolja od filma, što je veliki problem, jer, zapravo, ako već sve ne može da bude u savršenom balansu, korisnija je opcija pri kojoj je glumac gori od filma u kome igra. U suprotnom mnogo je lakše primetiti da glumi, a u momentu kada se to dogodi igra je gotova i više nismo u svetu fantazije. U sveopštem uzbuđenju oko Meril Strip nije primećeno da je mlada velška glumica koja se, skok do IMDb-a, zove Aleksandra Rouč, ništa manje spektakularna kao Margaret Tačer u mlađim danima, ispunjavajući najvažniju, u idealnom svetu jedinu, funkciju glumca kao katalizatora između gledaoca i priče.