Dijamant za najam

Mladi Alan Led je igrao Gavrana – ubicu slabog na mace i mađioničarku u tumačenju Veronike Lejk. Kaže Sigal: „Shvatio sam, ovo može da bude posao. Znao sam da su pištolj i mantil koje Alan Led nosi iluzija, i nije me bilo briga“. Znak za uzbunu je kada vas privuče jedan do te mere kontrastni lik, ali nije bilo leka ni pomoći. Sigal je završio glumu i počeo da radi u pozorištima (jedna biografija kaže da mu je prvi posao, kao glumcu sa diplomom, bilo čišćenje pozorišnog toaleta). Vremenom, prošao je i Actors Studio, i improvizacijske trupe sa Bakom Henrijem, scenaristom „Diplomca“, i stigao do Holivuda (jer, film je bio njegova „ulazna“ i omiljena droga).

Nedugo nakon što je potpisao dugogodišnji ugovor sa produkcijskom kućom Kolumbija, Džordž Sigal – pripadnik generacije prvo previše mlade za rat u Koreji, pa previše matore za rat u Vijetnamu – se peo uz konopac u uniformi američkih Rendžera uz litice Poan du Oka, kao jedan od stotina znanih (Ričard Barton, Robert Mičam, Džon Vejn, Henri Fonda…) ili tada još uvek neznanih glumaca koji su 1962. godine naselili film „Najduži dan“ („The Longest Day“). U tom segmentu filma, zapravo desetominutnoj akcionoj sekvenci, jednoj od najboljih ikada, Sigal nema mnogo dijaloškog posla, dok sve što je potrebno obavljaju scenskim iskustvom definisane kretnje, te lice sa kukastim nosom i četvrtastom vilicom iznad kojih plave oči probijaju ekran, lice dostojno svakog krupnog plana koje mu dodeljuje reditelj Endrju Marton (Endre, mađarski eskpert filmske akcije – zaslužan za trku dvokolica u „Benu Huru“).

Malo dosadne istorije: Poan du Ok je greben na obali Lamanša na kojem je, po obaveštajnim podacima, nemačka vojska 1944. godine postavila bateriju topova od 155mm, zaduženu za zasipanje normandijskih plaža u slučaju invazije. Tu velikokalibarsku smrt je, dakle, valjalo precrtati, za šta je elitna grupa momaka mesecima obučavana na specifičnim poligonima. Stvar je bila nezgodna: nekoliko stotina ljudi moralo je prvo da preživi plovidbu do obale (najviše mrtvih je i bilo tu, udavljenih u potonulim desantnim čamcima), zatim da se popne uz trideset metara visoku liticu, da bi konačno eliminisali živu silu.

U filmu, oslobođenom od jadnih davljeničkih nestajanja – jer, ratnu smrt je valjalo prikazati kao iole herojski trenutak – Sigal kojem, inače, društvo prave Pol Enka i Fabijan, na kraju bitke prvi ulazi u bunker sa topovima, skida šlem i kaže, „Ne razumem… Topovi nisu na postoljima“, da bi ga saborac šokirano pitao, „Znači, peli smo se ovde… nizašta?“ (u stvarnosti uopšte nisu bili tu, i preživeli nesrećnici su ih satima tražili po okolnom šipražju). Mala uloga u velikom filmu, i nije potpuno slučajno da je Sigalu dodeljeno da do publike dovede tu surovu igru sa ljudskim sudbinama.

Reditelji su brzo shvatili da imaju posla sa karakternim glumcem zarobljenim u telu lepotana (istina, od ćoškastog tipa) te igra bivšeg vojnika Konfederacije, crnu i najčasniju ovcu severnjačkog gradića u vesternu „Pozivnica za revolveraša“ („Invitation to a Gunfighter“) sa Julom Brinerom, frustriranog umetnika u „Brodu ludaka“ („Ship of Fools“), alžirskog poručnika Mahidija u vrlo dobroj „Izgubljenoj komandi“ („Lost Command“) sa Entonijem Kvinom i Alanom Delonom, akcionom dvojniku Pontekorvove „Bitke za Alžir“, stručnjaka za komformizam u nihilističkom i toliko istinitom „Kraljevskom pacovu“ („King Rat“), američku verziju Kejnovog anti-špijuna iz „Dosijea Ipkres“ („The Ipcress File“) u filmu „Kvilerov izveštaj“ („The Quiller Memorandum“, pisac scenarija Harold Pinter) – „Sreo sam jednom Tarantina“, kaže Sigal, „i prvo mi je rekao da mu je ‘Kvilerov izveštaj’ jedan od omiljenih filmova iz šezdesetih, da bi onda detaljno počeo da mi obrazlaže savršenstvo strukture tog filma…“ (svakako, tip za izbegavanje na žurkama…). Tada, Robert Redford odbija ulogu u ekranizaciji drame Edvarda Olbija „Ko se boji Virdžinije Vulf?“, i Sigal osvaja bezimeni lik gnusnog „društvenog penjača“, poniženog od strane prvo prema sebi a zatim i prema celom svetu nasilnog i od svake mogućnosti sreće oslobođenog profesorskog bračnog para. Replika koju Ričard Barton izgovara, „Ovde ima živog blata koje će te povući pre nego što budeš bio svestan. Iz principa mi se gadiš, i nadmen si kučkin sin, ali pokušavam da te opremim kompletom za preživljavanje u divljini“ zaista bi bolje udarila po licu mladog Redforda. No, Sigal je igrom i razumevanjem uskočio u duševnu tamu tog malog monstruma koji će učiniti sve što se traži, i dati sve što ima, da bi postao neko i nešto u akademskoj zajednici. „Ko se boji Virdžinije Vulf?“ prvi put sam gledao u Kinoteci, sa šesnaest ili sedamnaest godina, i cela stvar je prohujala pored glave, bez preteranog shvatanja ili osećanja, zatim tokom fakulteta pročitao dramu, sa istim rezultatom. Par decenija kasnije, prvo sam se naglas smejao ciničnim dijalozima, pa primetio uznemirujuću identifikaciju sa Martom Elizabet Tejlor i Džordžom Ričarda Bartona, da bi mi Martina poslednja replika izazvala suzenje. Starenje boli.

Preživevši sudar sa dve glumačke zveri iz prohujalih vremena (Tejlor, usput, u tom trenutku ima samo trideset i tri godine, Barton četrdeset, ali njihovi merači goriva se već približavaju „crvenom“), Džordž Sigal u idealnom trenutku uskače u voz filmske revolucije kraja šezdesetih i postaje zvezda. Ipak, filmovi ostaju… čudni. Tu je ratni anti-ep „Most kod Remagena“ („The Bridge at Remagen“), „Tako se ne postupa sa damama“ („No Way to Treat a Lady“), gde Sigalov policajac i serijski ubica Roda Stajgera kroz međusobnu borbu rešavaju svoje Edipove komplekse, „Gde je tata?“ („Where’s Poppa?“), politički nekorektna, najcrnja satira/farsa o svim mogućim sramotnim i u stvarnosti neizgovorenim motivima i nagonima, „Voljenje“ („Loving“), očigledan uzor za „Ledenu oluju“ Anga Lija… Mislim da mi nijedan tekst nije ovoliko napadan listom filmova, ali sve što sam nabrojao je odlično, drugačije, mentalno uzbudljivo i posle pedeset godina, dok je Sigal svaki put prilagođen kontekstu, zaljubljen u svoj nestanak.

Zatim, dolaze sedamdesete, period zgrtanja novca u ljubavnim komedijama – uz izlete poput Altmanovog „Kalifornijskog pokera“ sa Eliotom Guldom, ili „Vrelog dijamanta“ („The Hot Rock“) sa Robertom Redfordom, kontra-kulturne (obratiti pažnju na šefa policije) krimi komedije – i ukalupljivanje u tip lika koji, moralo je i samom Sigalu biti jasno, ima rok trajanja. Veronika Lejk iz „Pištolja za najam“ umrla je nakon decenija alkoholnog rada na tome, sa pedeset godina i zaboravljena od svih; Alan Led je, takođe pedeset godina mlad, izvršio polunamerno samoubistvo; zlikovac iz filma, glumac imena Lerd Kregar, verovatno u strahu da će se u kantini filmskog studija uskoro pojaviti novi zastrašujući grmalj, želeo je da promeni svoj filmski nastup, neprimerenom brzinom i uz pomoć ko zna kakvih hemikalija izgubio više desetina kilograma i umro od infarkta sa trideset godina. Džordž Sigal je, takođe, osetio kako izgleda biti nepotreban, kako je to biti negativac u filmu sa Dolfom Lundgrenom. Morao je da sačeka petnaestak godina, na pojavu novog liberalnog talasa u američkom filmu te televizijsku evoluciju i likove živahnih, često infantilnih očeva i deda u koje će se sa lakoćom i zadovoljstvom uklopiti. U jednom intervjuu novinar ga šaljivo provocira: „Eliot Guld mi je rekao, ‘Pitaj Sigala o filmu „Ženski dodir“ („The Feminine Touch“, sredina devedesetih, „pravo za VHS“), pošto mi je on to navukao na vrat“. Sigal, nakon, kako piše, „nekoliko sekundi eksplozije smeha“, odgovara: „Gledaj, obojica smo bili švorc. Dobili smo po petnaest hiljada dolara, i bili smo vrlo srećni. Ja jesam, a i on je, šta god da sada priča“. Spas je stigao u vidu televizijskog sitkoma, genijalnih „Slobodnih strelaca“ („Just Shoot Me!“), samog vrhunca te u teoriji sputavajuće forme koja u pravim rukama postaje magična.

Džordž Sigal se ženio tri puta, i razveo jednom, osamdesetih, u vreme sunovrata karijere, kada je, po sopstvenom priznanju, postao „razmažen“, težak za podnošenje, a bilo je i redovnog unosa zabranjenih supstanci u organizam. Ne pominjem brakove bez razloga. Prva žena bila je filmska montažerka, druga je bila menadžerka grupe „The Pointer Sisters“, treća, već u starosti, je bila drugarica/simpatija sa fakulteta. Sve žene su bile njegovih godina, sa temeljnim životnim pozivom, i, ako se da suditi po zajedničkim fotografijama, snažnim karakterom. Možda bi se valjalo još jednom vratiti na Veroniku Lejk koja u „Pištolju za najam“ sa svojih metar i po dominira filmom, i to ne kao nekakva fatalna žena već kao devojka neobičnog zanimanja koja donosi sopstvene odluke. Strašno je važno šta gledamo kada smo mali i ne znamo ništa. No, Veroniku Lejk na stranu, mislim da je Sigalu bilo potrebno da bude u društvu osoba od kojih se može čuti nešto pametno, osoba koje mogu da ga iznenade, i da je taj nagon primenjivao u svim aspektima života. I sam je bio iznenađujuć pre svega, svirač bendža u „diksilend“ bendovima i glumac koji je umeo da podigne intenzitet do parodičnosti, uspevajući da sačuva svetost podražavanja, ili da izgovara replike bez ikakvog ukrasa, dok ostaju vredne dramske večnosti. Jedan od najvećih filmskih „šmekera“ svih vremena, u intervjuima deluje kao drugar koji ima zanimljivu priču da ispriča.

Džordža Sigala gledao sam mnogo, kroz sve životne faze, i zaista se sada – kako ljudi vole da kažu – osećam kao da me je napustio neko vrlo blizak. Potpuna iluzija, ali baš me briga.