Dinarski profil u instagram pejzažu

Mater: režija i scenario: Jure Pavlović; zemlja: Hrvatska/Srbija/Bosna i Hercegovina/Francuska, 2019.

Tridesetogodišnja poljska fitnes instruktorka Silvija Zajoc ima instagram profil sa šest stotina hiljada pratilaca kojima svakodnevno predstavlja režime vežbi za oblikovanje tela, uz savete vezane za ishranu i vaskoliki „lajfstajl“. No, kao i svi drugi influenseri (s obzirom da gađa određenu publiku, ona bi tačnije bila definisana kao nekakav „kontent influenser“), između dva reklamiranja proizvoda Silvija postavlja klipove sa scenama iz privatnog života, od kojih je najsvežiji mali „sama sam a toliko želim nekoga uz sebe ko bi me zagrlio“ nervni slom. Što je suštinski važno, Silvija veruje u sve što deli sa svojom nacijom pratilaca – u psihofizičku dobrobit vežbanja, zdravlje proteinskih „smutija“, kvalitet opreme koju promoviše, iskrenost jednominutnog prevođenja intimnog u javno. Kada se nekoliko linija priče sa naznakom drame prikaže na naizmeničan način, dobije se dinamičnih sto minuta: Silvija biva „muvana“ od strane kolege fitnes instruktora svaki put kada se nađu u istom prostoru; Silvija odlazi na majčin rođendan gde će grupi rođaka koji žive van tokova digitalnog društva pokušati da objasni čime se tačno bavi, mada oni već uvažavaju njen medijski i finansijski uspeh; Silvija ima i podgojenog, sredovečnog progonitelja, koji sedi u parkiranim kolima ispred njene zgrade i počne da masturbira kada mu se ona besno obrati; Silvijin agent organizuje gostovanje u gledanom jutarnjem programu koje će visokom notom okončati film nakon što je glavna junakinja već dobro uzdrmana količinom događaja sabijenih u nekoliko dana. Kao što vidite, ceo „Znoj“ je Silvija – svaki kadar, svaka misao.

Lorens Fišburn je „zen“ filmsku glumu uporedio sa trenucima kada bi Telonijus Monk za vreme koncerta prestao da svira, ustao i samo slušao ostatak kvarteta. Ruke, jednostavno, više nisu morale, ili smele, da dodiruju klavir. Zanimljivo, kao primere glumačkog „zena“ Fišburn navodi Petera Lorea i Sidnija Grinstrita u „Kazablanci“ ili „Malteškom sokolu“. Zaista, u navedenim nastupima nalazi se savršena kontrola prilikom izgovora katkad trapavih, saopštavajućih replika, te podizanje žanrovske konstrukcije na viši ontološki nivo. Magdalena Kolesnik kao Silvija nalazi se upravo u takvoj zoni proračunate inspiracije, pri čemu nije lako odrediti šta tačno radi dok sve vreme ostaje hipnotička za posmatranje. Možda je to pogrešno, nepošteno, jer, da je u isti scenario i mizanscen postavljen naturščik, dobili bismo stvarnosti odgovarajuću dosadu. Kolesnik je, pak, glumica, sa hirurški nepromenjenim grudima i usnama te telom koje je rezultat polugodišnje pripreme za ulogu. Kroz Silviju Zajoc, zapravo, sprovedena je kritika elemenata savremenog digitalno-fizičkog prostora kao nečega toliko invazivnog da obuzima i pojedince u teoriji opremljene oružjem za odbranu. Radi se o neophodnom kružnom manevru, jer, koliko je primamljivo i zahtevno direktno napadati instagram zvezde?

* * *

Jasna, Berlinka sa nemačkim mužem i dvoje male dece koja ne govore hrvatski jezik, dolazi u rodno selo u dolini Neretve (Ploče, ili Kardeljevo, kako se zvalo kada sam ja tamo bio, je prvo veće mesto) da bi se pobrinula oko životnih uslova ostarele majke sa ozbiljnim zdravstvenim problemima u vidljivoj budućnosti. Majka, penzionerka sa pristojnom kućom i penzijom, kojoj je u životu malo toga potrebno (ona pomaže lokalnu crkvu, a ne obrnuto), pripadnica je životinjske vrste poznate pod skraćenicom IDB (Inadžijski dinarski balkanoid) i nije teško u prvoj trećini filma saosećati sa Jasnom dok u svakom razgovoru trpi nejasno motivisano nipodaštavanje. Uskoro, majka pada u krevet iz koga, jasno je svima, nikada neće ustati i, kada se na taj način odnos moći promeni, počinjemo da razmišljamo ima li još nečega u ovoj hrvatskoj verziji filma „Šta se dogodilo sa Bejbi DŽejn?“. Pitanje je pogrešno, mada održava pažnju tokom središnjeg, kritičnog dela kada se publika svakog dobro započetog filma nalazi na raskrsnici ravnodušnosti ili uzbuđenja.

Daria Lorenci kao Jasna i Neva Rosić kao majka sposobne su glumice (i jedine sa akademskim dramskim obrazovanjem u podeli) i primamljivo bi bilo pisati hvalospeve pre svega Lorenci čiji nas krupni plan, iz svih mogućih uglova i rakursa, od potiljka do anfasa, vodi kroz film. Ipak, izbor dve glavne glumice nalikuje izboru naturščika ili statista sa zadatkom koji filmu daju autentičnost. Njihova oštra lica i glasovi zapravo su geološki predeo koji pred gledaoce i druge likove zakucava muku života na „ovim prostorima“. Teški smo ljudi, i to je egocentrično reći, jer teški su na svoje načine i Francuzi sa Centralnog masiva ili potomci kauboja iz Novog Meksika. Ali… to nepokolebljivo držanje za mišljenje formirano pre mnogo decenija, to trenutno rezanje rečima i postupcima bez saosećanja za osobu protiv koje smo se namerili (od koje nam, usput, nema bliže na tragičnom elipsoidu), ta navodna emotivnost i neposrednost prema poznanicima koja zapravo služi da prikrije suštinsku zatvorenost u sebe, praćenu nerazumevanjem sebe… to je svet koji južnoslovenski gledalac poznaje. Sa tim gledaocem se „Mater“ najbolje sporazumeva, bez obzira na globalnu prepoznatljivost forme rumunskog festivalskog filma i želju autora da se obrati svim belim, crnim ili štraftastim ljudima intelektualnog tipa. Crtajmo granice koliko god hoćemo, ili, kao Jasna, bežimo u berlinsko predgrađe i živimo malograđanski san, svoju stvoriteljku nećemo promeniti.