Dizalica / Spuštalica

Snimana iz ptičje perspektive, uz „Gimnopedije“ Erika Satija u verziji Gerija Numana, devojka, nedovoljno obučena za zimski period u planini, puzi kroz sneg ostavljajući širok trag krvi.

Umreće, verovatno, od smrzavanja koje usporava krvarenje ali zaustavlja i sve drugo. Onda kreće odjavna špica, pošto Gaspara Noea i dalje radi želja za izvrtanjem naracije obično prisutna kod studenata prve godine dramskih akademija. Odjavna špica na početku filma nudi nam, recimo, mogućnost da, dok devojka iza klizećih slova grca na snegu, pročitamo koju ćemo muziku slušati: Soft Cell, Aphex Twin, Daft Punk, Đorđo Moroder, nabrajam one koje znam, a neki redovni posetilac rejvova iz devedesetih znaće i ostale (mada ima i diska), i, onda, „Angie“ Stonsa, što će, iz meni i dalje nejasnog razloga, prekriti poslednju scenu filma. Možda do kraja teksta shvatim ili smisleno učitam…

Obraćam toliko pažnje na muziku jer je, za početak, njom prekriven svaki minut filma. Malo šire, ceo Noeov film obojen je umetnošću drugih ljudi. Na primer, kada se, nakon prve/poslednje scene vratimo na početak fabule, izloženi smo desetominutnom kadru sa televizorom na kojem se smenjuju prijemni razgovori sa plesačima, potencijalnim učesnicima radionice u napuštenoj školi u planinama („Gimnopedije“ postaju jasne).

Sa desne strane televizora su naslagani filmovi na VHS kasetama („Klimaks“ se dešava devedesetih, inspirisan, navodno, istinitom pričom), sa leve su knjige i samo moć volje vas može naterati da ne pristanete na rediteljevu prinudu i pročitate sve naslove. Nije lako, budući da su razgovori sa kandidatima tendenciozno trivijalni: ženske kandidate u životu zanima samo ples kojem će se predati cele (barem tvrde, jer se to očekuje), muški maskiraju mekoću posvećenika umetnosti noseći se kao veliki zavodnici (isto).

Uz to, ima ih previše, na desetine, i uz sve svoje rasne, jezičke i rodne različitosti, svi su isti, vizuelno privlačni kralj pacova (da ne tražite ako vam je promaklo – mitsko biće iz vremena kuge, gomila pacova kojima se zapetljaju repovi i život nastavljaju kao jedan organizam), hrpa sposobnosti, ambicije, straha. I mladosti.

Nakon dugačkog uvoda – kraja premeštenog na početak i neumornih a uglavnom besmislenih snimljenih razgovora – selimo se u planinsku školu. Ponovo nastupa Noe, otimač umetnosti. Plesači koje je sakupio za svoj film izvode dugačku masovnu numeru iz jednog kadra. U „Klimaksu“ nema profesionalnih glumaca, osim Sofije Butele za koju bi se moglo reći da trenutno uživa svojih petnaest minuta filmske slave.

No, ona je ljudska „crvena haringa“, od njenog lika očekujemo da zauzme mesto i dužnosti glavne junakinje zato što je jedina prepoznatljiva dok se Noe zabavlja dodatno nas navodeći u tom pravcu započinjanjem pomenutog kadra-plesne scene od njenog krupnog plana. Bezobraznik. I onda, posle dve trećine filma, monstruozne ekspozicije sačinjene od otimanja umetnosti i površnog upoznavanja likova (sasvim namerno, nedovoljnog da bi nam bilo stalo za njih – istina, manjak informacija zna da vodi ka većoj identifikaciji jer gledalac upisuje sebe na prazan lik papira, ako je list prijatan za gledanje kao u slučaju „Klimaksa“, još bolje) počinje radnja. Neko je, nije zapravo bitno ko, mada će nam Noe do kraja dati odgovor na to pitanje, obogatio LSD-jem sangriju kojom se likovi (?) nalivaju na žurci nakon plesne tačke. Loš trip izaziva najgore u njima: nasilje prema onome koga masa okrivi za čin, nasilje izazvano rasizmom (i to, pohvalno u vremenu političke korektnosti, crnaca prema belcu), incest, seksualno napastvovanje na ivici silovanja (opet, srednji prst ratnicima društvene pravde – žene prema ženi). Ali, zašto se dešavaju samo loši tripovi? Zašto neki od njih nisu dobili poriv da sednu u krug i stvaraju haiku poeziju? Možemo lako prihvatiti ambise loših tripova u srpskom autobusu koji se zaputio na svečanost otvaranja fabrike kablova kada bi neki lokalni šaljivdžija u sendviče stavio lude gljive, ali umetnici, ti divni ljudi… Pa, vratio bih se Noeu i zavirio u njegovu biografiju. Roditelji Gaspara Noea su argentinski umetnici, verovatno manje ili više levog usmerenja, koji su sredinom sedamdesetih pobegli od vojne hunte vodeći sa sobom svog maloletnog sina, prvo u umetnički svet NJu Jorka (prljavog, pred-pank NJu Jorka), kasnije u Pariz. U njegovoj svesti svet umetnosti demistifikovan je od samih početaka misleće ličnosti. Još kada za aktere filma kao reprezente tog sveta izabere izvođače željne slave, platno za pokretnu sliku Hijeronimusa Boša je impregnirano i samo čeka koje gadosti će biti smeštene na koji deo kompozicije… I dalje ne znam zašto je baš „Angie“ na kraju, osim ako je dovoljno što se radi o jednom od „spuštajućih“ hitova. Antiklimaksu, ako hoćete tako.

* * *

Mladi reditelj Ivan Salatić trebalo bi da pošalje njegušku pršutu zahvalnosti Gasparu Noeu jer, zabavljeno „Klimaskom“, jedno bedno piskaralo nije lečilo svoje frustracije na njegovom debitantskom filmu „Ti imaš noć“ („prvom savremenom crnogorskom filmu“, kako reče najavljivač projekcije – na kraju mu je, nimalo iznenađujuće, stručni žiri dodelio i glavnu nagradu). Pa onda neki tvrde da umetnost ne može spasiti čoveka…