Đavo se nalazi u (zabavnim) detaljima

Vuk sa Vol Strita, režija: Martin Skorseze scenario: Terens Vinter, po knjizi Džordana Belforta

 „Vuk sa Volstrita“, trosatni a, u isto vreme, osvežavajuće nepretenciozni film o brokerima u posthladnoratovskom svetu devedesetih, zapravo je završni udarac trilogije čija prva dva dela čine pomenuti „Dobri momci“ i „Kazino“. Sve su to isti zlikovci, bez obzira da li sede u kancelarijama ili komadaju leševe. U stvari, u poređenju sa Džordanom Belfortom Leonarda Dikaprija, Henri Hil, Tomi De Vito i ekipa izlaze kao svojevrsni moralni pobednici. Za početak, dok brokeri prevarom prodaju veliko Ništa, gangsteri silom uteruju opipljivi proizvod. Dalje, gangsteri nemaju nekakvu ideologiju osim one da se svet sastoji od jakih jedinki koje otimaju i slabih koje rade deset sati dnevno šest dana u nedelji (što zapravo i nije stav već sagledavanje realnog stanja stvari) dok je Belfort u njegovoj firmi podignut na nivo kulta ličnosti. Ipak, ukoliko ste uzorni građanin, šta god da je to, najverovatnije bi bolje bilo da se nađete u istoj prostoriji sa brokerima nego sa gangsterima, jer, kako jedna mudrost kaže, nemoguće je prevariti poštenog čoveka, dok je sasvim moguće silom mu uzeti novac.

Za razliku od glavnog junaka „Volstrita“, u suštini poštenog američkog momka kojeg će đavo u ljudskom obličju lako korumpirati novcem i moći (Čarli Šin, sasvim ciljano, u prvih pola sata filma izgleda kao dečak koji je upravo tog jutra doživeo čari prve erekcije mada još nije shvatio šta sa istom valja raditi) Dikaprijev Belfort u osnovi je amoralna osoba i njegov mentor (Metju Mekonahi u, praktično, samo jednoj sceni) sa njim razgovara kao sa nekim sebi ravnim, iako još uvek neobučenim za puno ostvarivanje izopačene ličnosti. Ipak, o satanskim brokerima znamo sve (ili mislimo da znamo a film nas ne ubeđuje da u bilo čemu grešimo), dramaturški, „Vuk“ spada u nižu formu priče o nečemu, pretpostavlja se, zanimljivom što se zaista, mada, naravno, na dosadniji način, dogodilo u realnom životu, prema likovima ćete teško osećati bilo šta iako u isto vreme nisu ni karikature… Đavo se, osim na Volstritu, nalazi u detaljima. Obratite pažnju na glumicu koja se zove, bio sam izazvan da pogledam, Stefani Kurcuba (verovatno joj se deda prezivao Kurčubić) i koja tumači Kimi, jednu od Belfortovih brokerki. Njena jedina velika scena predstavlja nešto zbog čega volimo film kao pojavu i što je postalo toliko retko da boli još više kada se nenadano pojavi. Uz to, kao neko ko ne nalazi ništa zabavno u „Hangoveru“, moram da posvedočim da me je „Vuk“ nasmejao kao, možda, nijedan drugi film snimljen u poslednjih desetak godina. Jer, američke (a i svake druge ali „Vuk“ je američki film, pa…) komedije postale su prenapadne, ne u smislu vulgarnosti, već kao izazivači perfidne psihološke igre u kojoj gledaoci znaju da bi nešto trebalo da im bude smešno i zatim ubede sebe da je ono što gledaju zaista smešno. Humor u „Vuku“, kao, na kraju krajeva, i u filmu „Dobri momci“, dolazi iznenada i zatekne vas nespremne. U manje kontrolisanim rukama desetominutna sekvenca u kojoj Belfort, nagutan lekovima za smirenje isteklog rok trajanja, mora da obavi egzaktne radnje kao što su vožnja kola i sprečavanje telefonskog poziva koji bi mogao da ga otera na višegodišnju robiju bila bi potpuno negledljiva. Ovako, drogiranje na filmu poslednji put je bilo toliko zabavno u „Paranoji u Las Vegasu“.

Kakav god još bio, Stounov „Volstrit“ je subverzivan jer u vreme najgoreg reganovskog konzumerizma kroz visokobudžetni film protura komunistički manifest. Teško rešivi problem „Vuka sa Volstrita“ je vreme u kojem je nastao. Nakon svetske ekonomske krize postalo je pomodno mrzeti ne samo brokere već i samu ljudsku želju da od Ništa naprave Nešto. Možda shvatajući to, možda vođen ko zna kakvim instinktom, Skorseze nije napravio film koji se bavi onim što se na engleskom zove „preaching to the converted“ već film koji na prvom mestu treba da zabavi. I to i radi na način koji ne vređa mozak tokom sto osamdeset minuta. Usput je uspeo da napravi, uz „Shutter Island“, svoj najbolji film od „Kazina“. Kao Sandens Kid, izgleda da je bolji kad se kreće…