Dobri policajci i zli invalidi

Nakon nagradama opterećenog a zapravo prenaglašeno tematskog filma „Training Day“ (jedan od filmova u kojima imate priliku da primetite „sjajnu glumu“ – a gluma nikada ne bi trebalo da bude primetna, naročito ne u realističnom okruženju kriminalnog polusveta) započeo je neku vrstu saradnje sa Džejmsom Elrojem („Dark Blue“ i „Kraljevi ulice“). Nakon filma „Poverljivo iz L.A.“ bilo je više uglavnom prosečnih pokušaja da se Elrojev kompleksni svet antijunaka koji u nekom trenutku oteraju sve do đavola i urade pravu stvar, uglavnom zato što su potrošili sve krive, prenese na filmsko platno, a svet bi svakako bio malo prihvatljivije mesto da u njemu ne postoji De Palmina „Crna Dalija“. Ajerov najzanimljiviji rad je i dalje „Harsh Times“ u kome se bavi izopačenošću sistema koji olako prima potpune sociopate u redove čuvara reda (čak bi se moglo reći da je takav profil ljudi i najpoželjniji). Nakon godina istraživanja mračne strane ljudske prirode Ajer je u filmu „Poslednja straža“ dao sebi zadatak da prikaže dva policajca kakva bi građanin želeo da vidi na svojim ulaznim vratima nakon što pozove broj 92. Pozornici Tejlor (Džejk Gilenhal) i Zavala (Majkl Penja) ne primenjuju suvišnu silu, ne primaju mito, iako konstantno izloženi nasilnim situacijama (Tejlor je i bivši marinac, ali kako Zavala u jednom trenutku prokomentariše odnos svog partnera prema njegovoj vojnoj prošlosti: „ne pitaj, ne pričaj“) ne pate od emotivnih poremećaja ili post traumatskog stresa. Zavala je veran svojoj ženi dok, za policajca, natprosečno obrazovani Tejlor ne uživa u kratkotrajnim vezama i traga za devojkom sa kojom može da razgovara. Sve to naravno zvuči sasvim sterilno, no uz činjenicu da je film snimljen prljavo, dokumentaristički, i, naravno, od strane Ajera koji je zaslužio pravo na tu vrstu eksperimenta, gledalac nema utisak da pred sobom ima nekakvu glorifikaciju policije. Jednostavno, „Poslednja straža“ je priča o dva uravnotežena individualca u poslu u kome normalni ljudi, šta god to značilo, obično ne prolaze dobro.

* * *

U razmaku od godinu dana iz Francuske su stigla dva filma slične fabule, iz, recimo, žanra koji bi se na engleskom jeziku zvao „feel good stories“. Dok „Nedodirljivi“, o aristokrati paralizovanom od vrata naniže koji sklapa prijateljstvo sa svojim fizioterapeutom/šoferom, dvadesetogodišnjim crncem iz predgrađa koji je na razgovor za posao došao samo kako bi dobio potpis kojim bi obezbedio nastavak primanja socijalne pomoći odiše francuski suptilnom komercijalnošću, „Rđa i kost“ je film-mutant sačinjen od cirkuskih kitova ubica, uličnih borbi za novac, seksa sa ženom bez nogu, korporacija koje ponižavaju svoje radnike špijunirajući ih uz pomoć kamera za prismotru, majke koja koristi svog šestogodišnjeg sina kao tzv. mazgu za prenos droge i… verujte, tek sam počeo. Tridesetogodišnji Ali (Matias Shonerc), reklo bi se, produkt mešanog arapsko-belgijskog braka, što za sobom povlači izraženu individualnost i nedostatak osećanja pripadanja nekakvoj celini ili, daleko bilo, naciji, bivši bokser koji nema nikakav problem sa konceptom krađe kako bi se utolila glad, sa sinom dolazi na Azurnu obalu kako bi živeo (bolje, životario, jer prohtevi su mu sasvim skromni – teretana, usputni seks, itd.) sa sestrom i njenim mužem, arapskim kamiondžijom. Uz pomoć sestre, dobija posao u firmi za privatno obezbeđenje, ne pominjući tokom razgovora da ima sina, tj. ne igravši na kartu „znate, ja sam samohrani otac i to pokazuje da moram da budem odgovoran radnik“. Na taj način, scenaristički vrlo ekonomično je definisan lik kojem ne pada na pamet da od bilo koga traži samilost, pri tome posedujući instinktivno poštovanje prema ljudima koji su korektni prema njemu, nalik Čarliju Bronsonu, koji kao glavni lik u filmu „Hard Times“ Voltera Hila ima količinu dijaloga koja bi, gusto kucana, zauzela ne više od jedne stranice teksta. Ali, radeći kao izbacivač iz noćnog kluba, upoznaje Stefani (Marion Kotijar), dreserku kitova ubica, koja ubrzo ostaje bez obe noge (nije konkretno prikazano, ali odgovornost pripada kitovim čeljustima) što započinje ples dve u ranijem životu odbojne, neprijatne osobe zatvorene u svoje male svetove ka nekoj vrsti emotivnog oslobođenja. Opet, kao i u „Poslednjoj straži“ postavka može delovati sladunjavo, no, u rukama nekoga ko ume, kao što je Žak Odijar (čiji najbolji film i dalje ostaje „Diskretni heroj“) i na prvi pogled najbljutaviji sadržaji, poput onog Ajerovog sa, hej, dobrim policajcima, dobijaju stil (opet, iz engleskog jezika, termin „class“, teško prevodiv na srpski – možda bi najprikladnija reč bila „dostojanstvo“). Valja naravno posebno istaći i Shonerca, manje primetnog ali sasvim koncentrisanog u ulozi svog „usamljenog ratnika“ koji, možda, u određenoj meri izlazi iz okvira realnosti i stupa na tlo ženske seksualne fantazije, i, pogotovo, Kotijar, potpuno prisutnu u koži i oštećenom telu svoje junakinje. Ne postoji gluma, samo iskrenost. Ili glumljena iskrenost, što se, Stanislavski na stranu, u svetu filma svodi na isto.