Dobro oslikane reči

Iskusni gledalac odmah oduzme još pet minuta špice, pa kad još vidite da je najavna špica samo naslov dok će ekipa biti izlistana na kraju… sledi naknadna ekstaza koja još više nagrađuje vašu lenjost. Zaista, kada su alternativa trosatni rumunski filmovi koji počinju desetominutnim kadrom žene koja prelazi sa jedne na drugu stranu ulice dok čeka muža koji dolazi kolima po nju (a koji dobijaju nagrade u Venecijama i Berlinima) sat vremena sazrevanja tinejdžerke tokom letovanja sa ocem na Adi Bojani nemoguće je izbeći. Sad, dobra je stvar što unapred nisam znao da je scenaristkinja filma ista osoba koja je napisala scenario za seriju „Lisice“ jer bi to saznanje bilo ozbiljan protiv teg kratkoći filma. Pre nekoliko godina vodio sam kratkotrajnu epistolarnu raspravu sa rediteljem pomenute serije u vezi kvaliteta svoje drame i njenog mogućeg uprizorenja u pozorištu za čiji je repertoar odgovoran. Od početka nije dobro krenulo, nije se, je li, zaljubio u moj magnum opus, proizvod petnaestogodišnjeg razmatranja sveta koji me okružuje, u moje predivne likove i ono što im se dešava (primećujete samo-ironiju…), dok su kasnije otkucavani nizovi reči kao što je „vaša drama nema nikakav scenski potencijal“ ili „suština pozorišta je u sintezi“… Par dana kasnije, kada sam drugu prepričao događaj, prvo što mi je rekao bilo je, „čoveče, on je režirao ‘Lisice'“, kao da to konačno i surovo definiše jedno ljudsko biće i sve što ono predstavlja.

Poređenje „Lisica“ i filma „Vetar“ pokazuje važnost rediteljevog tumačenja, razmišljanja o rečima koje oslikava. Scenaristkinja, sada je jasno, poseduje određeni stil koji se nije mnogo promenio za petnaestak godina. Naime, njeni likovi govore u tezama, često ne preterano nalik stvarnom životu, da bi, onda, na momente, odlazili u predele banalnih svakodnevnih razgovora. Ima tu i dalje na svaki način nedefinisanih mladih žena koje tragaju za smislom, mladih muškaraca-šmekera (a koji se menjaju samo spoljašnjim karakteristikama – u „Vetru“ je to vižljasti bradati surfer, antiglobalista), razvedenih očeva – matorih mačora, dosadnih a iskusnijih suparnica… To, naravno, ne mora da bude loše. Da li likovi u filmovima Vudija Alena ili Romera govore prirodno ili imamo slučaj unutrašnjeg života koji teče napolje kao da je neko otvorio slavinu reči? Obojica su patili, ili i dalje pate, od opsesije deformisanja sveta u paralelnu dimenziju kroz koju se traga ne za nekakvim eskapizmom već za istinom. Kada je tako, da li će scensko delo biti diletantsko ili filozofsko zavisi isključivo od reditelja. U tom smislu, „Vetar“ je gotovo savršen a takođe je gotovo savršeno koliko ljudi nisu u stanju da se zaustave na trenutak i razmisle o onome što gledaju. Filmska kritičarka Drugog programa radija Beograd (a koji često slušam zato što nemam da slušam ništa drugo – hvala kapitalizmu koji smo željno prizivali pre dvadeset godina) nakon uredne pohvale slikama, prirodi, vizuelnim simbolima, kao manu filma navodi scenario, tj. izveštačene dijaloge (i priziva novog scenaristu u budućem filmu koji bi, navodno, trebalo da dovede sve to u nekakav red). Zapravo, najveći kvalitet filma proglasila je za najveću manu. Nije, naravno, preterano teško postići vizuelnu lepotu snimajući film na Adi Bojani. Teško je slikama dodati razlog postojanja a upravo to se postiže podvlačeći „unutrašnje-monološki“ stil scenarija. „Vetar“, tako, od trivijalne priče o tinejdžerki koja je pala na popravni iz filozofije i dosađuje se mesec dana na plaži postaje san o odrastanju, sa katarzom koja bi u konvencionalno režiranom filmu bila pretenciozna a u „Vetru“ je uzbudljiva zato to se i dalje odvija više unutar lika nego spolja. Devojka koja igra glavnu ulogu tekst izgovara kao da je deo školskog programa iz osamdesetih. Nakon desetak sekundi zbunjenosti, morate se zapitati, zašto? Da li je to greška ili namera? Ako je namera, čemu onda taj poremećaj? Dakle, o tim prokletim „rečima, rečima, rečima“ valja dobro razmisliti, kada ih pišete, kada ih pretvarate u delove igrokaza, konačno, kada ih tumačite. Ili, jednostavno, kao što Romerovi filmovi imaju taj „je ne sais quoi“ koji dodiruje jedan mali ali postojan broj ljudi (a koji sam u ovom tekstu, verovatno uzalud, pokušao da pretvorim u „je sais quoi“) možete da im se prepustite i skapirate ih ili ne.

* * *

Često se zapitam koja je uopšte svrha advertajzinga i zatim odlazim u dosadne maoističke predele u kojima bih zabranio reklame i zamenio ih nekadašnjim statičnim, poluminutnim logom kompanija. Zvuči jako lepo to ukidanje laži (ili, kako makijavelistički kaže kreativna filozofija najveće svetske advertajzing agencije „dobro ispričane istine“). Nema više kozmetike koja će skrivati vaše godine, nema automobila koji će vašu porodicu, već vrlo srećnu, činiti još srećnijom ili onih drugih zbog kojih će svaka žena poželeti da radi maštovite stvari sa vašim polnim organom. Nema banki koje vam ne nude kredite i muku u sagledivoj budućnosti već gotovo poklanjaju novac… A, onda, pomislim, da nema advertajzing agencija, hiljade umetničkih duša (poput onih koje su napravile film „Vetar“) u ovoj zemlji i stotine hiljada na svetu ne bi imale od čega da žive i ubedim sebe da ceo taj užas valja trpeti zbog ljudi, zbog veće koristi nego štete, iako ta korist nema veze sa onom o kojoj marketinški gurui maštaju. Parnim danima, naravno, dok neparnim ponovo želim da uništim sve gradove i prepustim se lepoti kambodžanskih polja smrti.

Zašto marketing kao prva asocijacija na film „Sirovo“, priču o vegetarijanki, brucoškinji veterinarskog fakulteta, koja postepeno razvija prvo sklonost, pa onda neophodnost proždiranja živog mesa, od životinjskog ka ljudskom? Film je pratila agresivna „below the line“ kampanja, sa navodnim onesvešćivanjem na festivalskim projekcijama, ne filmskim kritikama već novinskim izveštajima o šokantnošću filma i dalje u tom pravcu… Tragalo se za situacijom u kojoj, kada pitate prijatelja „Šta beše ovaj film ‘Sirovo’?“, on vam, ne razmišljajući odakle mu to saznanje, odgovori, „Ma, onaj gde ljudi padaju u nesvest“. Dakle, „shock value“. I, onda, kada film počne, vrlo brzo shvatite da gledate komediju. Istina, vrlo crnu, kronenbergovsko-ferhovenovsku komediju festivalskog ritma u kojoj naša junakinja pojede prst svoje sestre nakon neuspešne depilacije međunožja i slučajnog odsecanja istog makazama, ili, recimo, u kojoj, nakon seksualno-kanibalističke pohote prema telu svog gej cimera i seksa koji se dogodi, ovaj tokom predavanja počne da beži od nje vičući „dvadeset godina sam se skrivao, neću sad, kad svi znaju da sam gej, da počnem da se tucam sa ženama!“. Da li je onda bilo neophodno filmu koji šeta od treš horora iz sedamdesetih, preko društvene analize (rituali inicijacije na zapadnoevropskim fakultetima), do simbolike međusobnog ljudskog proždiranja (je li, ulazite u svet kao vegetarijanac a onda ste naterani da postanete žderavac koji grize sve što mu je na putu), sve uz autorkinu želju da nas u svakoj sceni mračno zabavi (i uglavnom uspeva), neophodno dodavati marketinške laži? Ovaj tekst se stvara na paran a u novinama izlazi na neparan datum, pa…