Dodavanje koje menja život

Konkretni sukob koji izaziva dramsko dešavanje je situacija sa početka filma kada Nedim, konstantno provociran zbog svog statusa deteta koje je odraslo u domu za decu bez roditelja, u školskoj tuči razbije iPhone ministrovog sina. „Djeca“ su zapravo film atmosfere pre nego radnje, prateći glavnu junakinju koja, početnim problemom izbačena iz redovnog koloseka koji je zapravo neće daleko odvesti, započinje preispitivanje svog, uglavnom religijskog, a manje seksualnog identiteta (provocirana ne preterano uzbudljivim flertovanjem sa komšijom u karakterističnom „casual“ tumačenju Nikole Đurička – „Kako je sladak!“, reče ženska osoba u redu iza mene). Valja primetiti da filmom često dominira lenja režija koja se ogleda u snimanju junakinje sa leđa u, verovatno, nameri da se kroz polu-subjektivne kadrove publici što jasnije prikaže njen pogled na svet. No, u isto vreme takav postupak je i lak za izvođenje i njime se obezbeđuje instantna životnost uz dodatnu korist dobijanja vremenskog trajanja dovoljnog za celovečernji film (dok bi se „Djeca“, zapravo, mogla lako spakovati i u format kratkog filma od nekih pola sata). Iako na prvi pogled sasvim realističan, na planu dijaloga likovi katkad govore stvari kakve nikada ne bi u realnom životu (što je pre greška nego promišljen postupak), dodatno opterećeni u nekim slučajevima karakteristično lošom neojugoslovenskom glumom. Sve to zvuči po film vrlo nepovoljno no rediteljka je, jednostavno rečeno, talentovana za prenos psihološkog stanja u filmske znakove i kada naša junakinja ostane sama u kadru, nemo posmatrajući svet koji je okružuje, film namah počne da odiše iskrenošću i dinamikom u okviru pre atmosfere nego priče. Pri kraju filma u goste nam dolazi i jedan sjajno snimljen i prilično zastrašujući san (opet, smislen jer se tiče junakinjinih dilema glede vere i načina na koji će provesti svoj život) koji asocira na radove Dejvida Linča ili, ako želimo da budemo malo opskurniji, Alana Rob-Grijea.

* * *

„Fudbaleri buntovnici“ svoje prisustvo na festivalu zaslužuju isključivo tematikom i životnim pričama svojih učesnika jer se na planu forme radi o televizijskom filmu čije bi, istina, skraćenom na pedeset minuta, prirodno okruženje bio History Channel. Erik Kantona, ne štedeći svoju energiju i levičarski pogled na svet pred kamerama, predstavlja nam pet priča o fudbalerima koji su se, svaki na svoj način, na trenutak udaljili od terena i iskoristili svoj javni lik za ideje koje prevazilaze područje igre sa loptom, ili je prirodno nastavljaju ako se upražnjavala na pravi način. Didije Drogba (možda poslednji od pravih fudbalskih likova kakvi više ne postoje niti će ikada postojati), klečeći, zajedno sa kolegama iz reprezentacije Obale Slonovače, preklinje svoje sunarodnike da prekinu sa međusobnom mržnjom; Čileanac Karlos Kaseli, verovatno u činu najopasnijem i time najvrednijem divljenja, odbijajući da se rukuje sa Pinočeom tokom jednog od postrojavanja sportske vojske pred diktatorom; Rašid Meklufi prekidajući uspešnu karijeru u Sent Etjenu i stavljajući se u službu alžirske revolucije šezdesetih; Predrag Pašić (nećemo se spuštati na taj nivo pa navoditi i njegovu nacionalnost koja jeste bitan aspekt priče) ostajući u Sarajevu tokom opsade i otvarajući fudbalsku školu, svojevrstan azil normalnosti u sveopštem ludilu; Brazilac Sokrates (hej, svi smo na trenutak bili Doktor Sokrates tame negde sredinom osamdesetih kada bismo napravili potez koji je valjalo posebno istaći) primenjujući ideju demokratije prvo u okviru svoje ekipe („glasali smo i kada da stanemo na piš-pauzu“) pa zatim u nacionalnim okvirima, svi odreda predstavljaju sportske junake kakvi su izgleda neophodni jednom dečaku tokom odrastanja. Koncept sportskog, a zapravo i životnog uzora, dominira filmom i moramo se zapitati, pošto Kantona povremeno koristi termin „moj fudbal“ (što bi se reklo, „kakav je bio nekad“), šta se do đavola dogodilo i šta smo to uradili sa fudbalom i sportom uopšte? Snimak jednog Kaselijevog gola pokazuje čoveka koji prođe golmana i zatim rizikuje da mu protivnički igrač izbaci loptu zato što hoće da zajedno sa njom uleti u gol, u napadu mahnitosti kakav se danas teško viđa (da napravimo relaciju sa komentarom na Đuričkov nastup iz filma „Djeca“, u tom trenutku muškarcu iza mene otima se reč „Bravo!“). Kada prenesemo tu sliku na život, lako je zamisliti istog čoveka kako u sebi govori „Neće moći!“ dok odbija da se rukuje sa masovnim ubicom. Nostalgija je prirodno, biološko osećanje, i čovek, kakvo god da mu je bilo detinjstvo, kasnije gleda na njega kao na bolji period svog života. No, neće biti da je baš samo do nostalgije, ili što sam tada imao desetak godina, to što kasnije gledajući fudbal nisam osetio ni približno uzbuđenje onom kada je Davor Jozić zveknuo volej pod prečku Igiti, u utakmici u kojoj se videlo da Jugoslavija može mnogo ali mora da se dogodi nešto zaista posebno da bi se sve prelomilo na pravu stranu (opet, zapažanje koje prevazilazi okvire fudbala), ili kada je Dejo „lomio Grahamera“. U filmu „Looking for Eric“ Kena Louča glavni junak pita Kantonu koji mu je omiljeni gol koji je postigao na šta Kantona kaže „dodavanje“ i naš junak odmah zna o kom potezu Kantona govori. Zaista, kada se setim svog igranja fudbala, dodavanje, nakon što bih primetio saigrača koji se ubacuje u prazan prostor, sa savršenim skladom njegovog kretanja i putanje moje lopte predstavljalo mi je veće zadovoljstvo od postizanja gola (istina, nisam ni bio neki izraziti „goal scorer“). Možda smo svi zaboravili koliko je lepo dodati loptu.