Dodir božje ruke

„Spotlight“ u filmu „Pod lupom“ malobrojna je grupa novinara u okviru visokotiražnog Boston Glouba. Izabrani pažljivo i ostavljeni da rade svojim tempom, sami birajući teme, bave se nezakonitim delovanjem koje se dotiče, ili uključuje, osobe iz lokalne ili državne vlasti. Novine dobijaju novog urednika, došljaka, pritom Jevrejina (u pretežno rimokatoličkom gradu), nesputanog strahom od toga šta će mu komšije koje poznaje celog života reći u prodavnici dok sa porodicom kupuje hleb i mleko. Urednik ka „Spotlight“ timu usmerava događaje usputno pomenute u autorskoj kolumni koji se tiču seksualnog opštenja jednog sveštenika sa nekoliko dečaka. Istraga, naravno, otkriva mrežu ćutanja, zastrašenosti, zataškavanja, mali istraživački tim ne dobija otvorene pretnje već pre uveravanja kako su mediji deo zajednice, te da bi pre valjalo da sarađuju sa policijom, sudstvom, religijskim organizacijama, nego da im prva misao bude otkrivanje istine, koliko god neprijatna bila i gde god da se nalazi. Neko će i reći, „Boston je i dalje, na mnogo načina, mali grad“, dakle, svi znaju sve o svakom, zna se „čiji ste“. Uznemirujuće i stanovnicima Srbije vrlo blisko.

Reditelj i koscenarista filma Mekarti je bivši glumac, jedan od onih epizodista kojima je nemoguće znati ime ali uvek pošalju svojim likom i glasom potrebnu poruku (obično je to dosadni čovek, poslušni šraf, recimo, nezanimljivi muž sestre glavnog junaka, nesvestan svoje prosečnosti). No, ispod fasade koju je savršeno, profesionalno upotrebljavao nalazi se umetnik, isprva reditelj nezavisnih, „Sandens“ filmova, sada i časnog mejnstrima. Jedna od uloga u kojoj je morao da radi više nego obično bila je u petoj sezoni serije „Žica“ (a „Žica“ je, često se kaže, najbolja televizijska serija svih vremena – možda i jeste, ako se ograničimo na kriminalistički žanr). Peta sezona „Žice“ bavi se medijima, lakoćom kojom se jedan novinar (upravo Mekarti) uplete u stvaranje laži, vođen ličnom korišću (novac, slava, izlazak iz redakcijskog piskaranja i ulazak u ozbiljnu medijsku igru). Može se to razumeti i nije nimalo endemska pojava. Pogledajte slučaj gradske televizije… Tridesete polako cure a vi i dalje u jutarnjem programu čitate koliko šargarepa košta na kojoj pijaci. Mislite da zaslužujete više. Politička klima se menja i vi, pametno odigravši, postajete glavni urednik, odjednom vladate medijskom kućom koja, pod vama, nije mnogo više od PR službe predsednika vlade i vodite simulakrume političkih emisija sa gostima, ne može se reći istomišljenicima jer mišljenja tu nema, već interesa, kojima, mudrim glasom, postavljate imitacije novinarskih pitanja. Uspeli ste, postali ste simulacija ljudskog bića. A nekada, ne toliko davno, bili ste čovek, dok ste u pola osam ujutru uključivali dežurnog reportera sa ulica i sasvim ljudski klimali glavom dok vam on pripoveda o sudaru dva trolejbusa u kojem je nekoliko građana lakše ugruvano. Na kraju, sve se svodi na moć i onog ko je drži. U ključnoj, dijaloški svedenoj sceni filma „Pod lupom“, urednik odlazi kod finansijera novina i predstavi mu temu kojom će se u narednom periodu „Spotlight“ tim baviti. Finansijer mu kaže: „Shvatate da su naši čitaoci većinom rimokatolici?“, na šta urednik odgovori „mislim da će biti zainteresovani“ i finansijer se zabrinuto složi. „Ljudi se, u osnovi, pale na istinu“, kaže gospodin Iks u filmu „DŽ.F.K.“. A u istini, otkrivanju i prihvatanju istine, nalazi se čast, čast novinarske profesije, ljudska čast, jer i novinari su, u većini slučajeva, ljudi.

Istina boli, „ta sranja“, kako kaže citat sa početka, nisu laka za pričanje i slušanje. Uz to, znamo sve to. Na početku filma sam rekao „mene ovo uopšte ne zanima“, jer znam da mnogi sveštenici, rimokatolički ili pravoslavno katolički, vole da opipaju mlado telo, telo koje nije za pipanje, naročito ako vam duh unutar tela bezuslovno veruje. Ima nečeg neprirodnog, lažnog, u osnovi svešteničkog poziva. Nadmenost koja dolazi iz posedovanja kanala ka bogu utiče na to da slabe osobe pomisle da im je sve dozvoljeno. I, iako sve to znamo, „Pod lupom“ vas ipak potrese, mene, na par mesta, do ivice suza, i to dobrih suza, izazvanih diskretnim, sistematičnim taloženjem problema koji je dubok i tiče se ekonomske i obrazovne nejednakosti, bolesti odnosa između moćnih i potlačenih. Treba pričati o „tom sranju“, u oskarovskom filmu i na porodičnoj slavi.