Doktor Bežanović

Majk Nikols (inače rusko-nemački Jevrejin pravog imena Mihail Peškovski – ali, šta je „pravo“ ime?) je, kao autodidakt, bio prinuđen da stvori sopstveni sistem dramskih pravila i jedan od zaključaka do kojih je, tokom rada se spasavajući propasti, došao je da se sukobi unutar scene dele na tri tipa: zavođenje, svađu i pregovaranje. Laganje je jedan od osnovnih sastojaka svakog od tri sukoba jer, i kada zavodimo, i kada se svađamo, i kada pregovaramo, pokušavamo da se predstavimo drugačijim nego što jesmo – da ne kažem, „bržim, jačim, boljim“. Nedavno sam na preskok, pre slanja, počeo da čitam jednu svoju dramu u nameri da ispravim neku tačku ili zarez kada mi je anđeo ili Kristofer Voken sa ramena šapnuo, „šta bi bilo kada bi ovaj lik sve vreme lagao?“. Usledilo je nedelju dana naporne zabave sa samim sobom, jer, jedan veliki lik koji laže utiče na ponašanje svih drugih. U tom pravcu, kada predsednik jedne zemlje laganje goni u pravcu montipajtonovskog apsurda („papagaj nije mrtav, odmara se, pati za fjordovima…“) svaki njen građanin primoran je da prilagodi svoje misli i dela. Ličnost-simbol po kojoj bi valjalo pamtiti 2017. godinu, Saša Bežanović iz Popinaca 24. decembra, tokom lokalnih izbora, to je ispoljio na sledeći način, uživo, u programu televizije Pink:

„Pa, dolazeći na biračko mesto, zatekao sam Gordanu Čomić, Aleksandru Jerkov i muškarca koga su strelsal*… Igor. Video sam da agituju da se glasa za Demokratsku stranku. I, istog trenutka su i mog komšiju… njega su napadali da glasa. Ja sam im prišao i rekao sam im da to nije u redu, da je predizborna tišina i da ne mogu tu da to rade. Taj isti muškarac koga su strelsu* Igor prišao mi je, uneo mi se u facu i… u lice i uzeo je telefon da me snimi i pokušao je glavom da me udari i zakačio me je tu negde malo glavom i ja kako sam se okren’o, krenuo je rukom… U tom trenutku je njemu telefon ispao dole. On se… I tu su skočili ovi moji, u… komšije, i tu svi koji su bili i, uh, oni su… on je uz’o telefon i bacio je telefon negde, petne’stak, dva’es’ metara dalje. I, rek’o je, ‘Šta si mi bacio telefon?’. A, pošto je poznato kol’ko je Gordana Čomić i Aleksandra Jerkov politički moćne, ja sam uplašen za sebe i svoju porodicu.“

Sad, snimak događaja pokazuje građanina Sašu Bežanovića (ili Bežu Sašanovića – pošto je sve u njegovoj izjavi naopako ne bi trebalo ime uzimati zdravo za gotovo) kako se zaleće, otima telefon, odlazi i baca ga. Sve i da nije primetio još jedan telefon koji ga snima, Bež… Sašanović je i pored napada besnila morao da zna da pre nego što je bacio telefon nije izbrisao optužujući video zapis. Dakle, ni njemu ni televizijskoj ekipi koja je snimila izjavu ne samo da koncept istine nije bitan, već im nije bitno to što će neminovno biti uhvaćeni u laži. Dodatno, uzimajući u obzir mentalne sposobnosti subjekta, teško da je izjava mogla biti snimljena „iz prve“, valjalo je ponavljati i instruirati koja bi imena političkih protivnika trebalo navesti. Sašanović je simbol onoga što vladajuća interesna grupa jeste, dok je druga osoba na njenoj listi za beogradske izbore simbol onoga što bi htela da bude. Pa, ipak, svi simboli umazani su lažima. Naime, građanku Jung koja, kažu stručna lica, nikada nije profesionalno igrala balet, već godinama, kada u medijima promoviše svoj festival, predstavljaju kao „jednu od naših najpoznatijih balerina“ (učinilo je to i „Deformer“ biće pre par nedelja u okviru svog redovnog stand-ap nastupa u jutarnjem programu Pinka). Desilo se to, čini se, slučajno, nekontrolisanim medijskim pojavljivanjem i željom voditelja i novinara da što lepše predstave svoju gošću koja je vremenom za malograđane postala sinonim za balet u Srbiji (oni, naravno, moraju da znaju jednog savremenog slikara, jednog pisca, jednu balerinu da bi se osećali uzvišeno). Ili je možda glavni krivac onaj jedan veliki lik drame koji laže bez prestanka i svojim ponašanjem kontaminira sve odnose i sukobe?

Francuski film „Doktor Petio“ bavi se životom Marsela Petioa koji je tokom Prvog svetskog rata dva puta bivao vraćen sa fronta zbog mentalne neuravnoteženosti (i ponovo priman nazad – dođe ponekad vreme kada je društvu svaki ludak voljan da puca potreban), kasnije postao doktor sa nameštenjem u dubokoj provinciji, da bi, nelegalno prikupljajući finansijska sredstva, stigao do Pariza i otvorio privatnu ordinaciju. Petio je bio mitoman i kleptoman koji će tokom okupacije oformiti lažnu ćeliju pokreta otpora i u istu privlačiti Jevreje od kojih će uzimati novac u zamenu za prolaz ka Portugaliji i kasnije, Južnoj Americi. Naravno, nakon što je transakcija izvršena, svojim žrtvama objasniće da moraju da prime injekciju protiv tropskih bolesti – zapravo, cijanida – komadati i spaljivati leševe i nastaviti dalje sa dobro osmišljenim poslom. Petio nakon ulaska saveznika u Pariz ne bira da plati sopstveni beg već da ostane i postane neko drugi – pušta bradu i pristupa pokretu otpora, baveći se isleđivanjem saradnika okupatora, što on svakako nije bio (u bizarnom razvoju događaja, u jednom trenutku počinjemo da navijamo za Gestapo koji ulazi u trag Petioovoj, deluje, istinskoj i opasnoj, ćeliji pokreta otpora). Doktor nije mogao da se odupre, između laganja i slobode izabrao je laganje koje je bilo osnova njegovog bića. Zapravo, život bez laganja bio bi za njega suviše nalik smrti. Kakav lik. Pa ipak, pred svakim dramskim likom nadvija se zla kob dramskog raspleta. Možda smo u Popincima videli prvi prizor trećeg čina…

Glosa: Kada predsednik jedne zemlje laganje goni u pravcu montipajtonovskog apsurda („papagaj nije mrtav, odmara se, pati za fjordovima…“) svaki njen građanin primoran je da prilagodi svoje misli i dela