Dramaturgija neprijatnosti

Priča o pobuni i štrajku glađu članova IRA-e u tačerovskoj Velikoj Britaniji vrvi od grozota koje se mogu eventualno porediti, van italijanskog đubreta iz sedamdesetih godina prošlog veka koje je eksploatisalo zverstva koncentracionih logora, sa Pazolinijevim „Salom ili 120 dana Sodome“, ovaj put lišenim i bilo kakvog ideološkog objašnjenja iza koga se možemo bezbedno sakriti u intelektualno promišljanje (zapravo, pomenuto đubre je i bilo inspirisano „Salom“). „Glad“ počinje dvojcem junaka čije nedaće pratimo, uz dodatno prikazivanje svakodnevnih, banalnih delatnosti zatvorskog mučitelja, koji, a to je najužasnije, uopšte ne uživa u svom poslu, već ga obavlja kao da je nekakav bankarski činovnik. Nakon pola sata, pažnja se premešta na lik Bobija Sendsa, čiji put potom pratimo do kraja filma. Dramaturgija, za koju bi se olako moglo reći da gotovo da ne postoji, namerno nas onemogućava u identifikaciji sa likovima, pa nam, nakon upoznavanja sa Sendsom, reditelj priređuje novi formalni šok u vidu petnaestominutne dijaloške scene u jednom kadru, koja nas, opet, samom promenom ritma, ometa u utisku da gledamo film, sa svim pravilima koja bismo mogli očekivati.

Tri godine kasnije, u filmu „Sram“, Mek Kvin nas vodi naoko sigurnijim putem filmske naracije. Brendon (Majkl Fasbender) je uspešni i relativno mladi poslovni čovek, zapravo bezimeni šraf u nekakvoj nedefinisanoj korporaciji. No, njegov život je zatvor seksualne ovisnosti, koja se ispoljava ponajviše kroz pornografske sajtove, malo ređe kroz odnose sa prostitutkama i najređe kroz seks sa drugim za bilo kakvu emotivnu prisnost nesposobnim ženskim osobama. No, valja reći da su sajtovi koje posećuje relativno nemaštovite prirode (dakle, nema nekakvih Meksikanki u osmom mesecu trudnoće i tome sličnih gadosti) dok, u isto vreme, od prostitutke zahteva, zapravo je pristojno zamoli, da se polako svuče zbog privida romantike, što sve zajedno čini da glavni lik nije u potpunosti odbojan za publiku. Konkretna radnja počinje kada Brendonu u neželjenu posetu dolazi njegova znatno mlađa sestra Sisi (Keri Maligan), džez pevačica koja boluje od sličnog problema koji se u njenom slučaju manifestuje nepromišljenim i nezrelim kratkotrajnim aferama, koje, za razliku od Brendonovih, u sebi sadrže klicu pokušaja da se ostvari sreća sa drugim ljudskim bićem. Jasno je da je ovo dvoje ljudi nekakva porodična trauma ili potpuni nedostatak bliskosti tokom formiranja ličnosti onemogućio da budu uobičajeni delovi ljudske zajednice, no, reditelj ne ide u tom pravcu i dobro je što je tako. Za Brendona je odnos sa Sisi, koja je u isto vreme njegovo manje ekstremno ogledalo i neko ko mu pruža ruku (čini se da bi najbezbolnije za sve bilo da njih dvoje provedu život zajedno, čuvajući se uzajamno od prelaska granice ka potpunom ništavilu), okidač koji pokreće potrebu za promenom, nakon čega sve počinje da podseća na ekstremnu, prljavu verziju filma „Sve o dečaku“. Iako viđen puno puta do sada (a šta nije?) „Sram“ je, u najmanju ruku, fantastična stilska vežba o usamljenosti i nemogućnosti ostvarivanja bliskosti koja nalazi idealnu hranu u sterilnom, tehnološkom svetu kakav smo stvorili. Znam, zvuči dosadno kada se ispriča, ali, ako ni zbog čega drugog, film vredi pogledati zbog Majkla Fasbendera, posvećenika kakvog bi lepo bilo imati među srpskim glumcima. No, tu je uvek taj sram? A nema ni reditelja zbog kojih bi vredelo rizikovati da se ispadne budalom.

* * *

Slično Mek Kvinu, i u slučaju Mirande Džulaj (ovaj put nesumnjivi pseudonim) imamo umetnika u širem smislu koji koristi dugometražni igrani film kao samo jedan od vidova izražavanja. Njen prvi film „Me and You and Everyone We Know“ relativno je, već klasična, očekivana i ne preterano jedinstvena nezavisna američka tvorevina, koja, kao i holivudski film, ili „Eurimages“ film, ima karakteristične odlike svoje vrste koje se ogledaju u tipiziranim, porodičnim odnosima ili krajem grada povezanim likovima, usporenom i u isto vreme stabilnom, smirujućem ritmu, priči koja se odvija u dve ili tri linije koje se naizmenično smenjuju? Ipak, u okviru poznate forme, autorka pokazuje talenat za mikro ideju. Ima tu situacija u okviru scena, replika ili sitnih preokreta koji deluju sveže, deluju kao da su došli u trenutku istinske inspiracije. „Budućnost“ je sasvim drugačija zverka. Pred sobom imamo film koji je više nego jedinstven, no to neće biti, a možda i hoće, toliko jasno prostim navođenjem da je narator filma mačka koju dvoje junaka planiraju da usvoje kada za mesec dana izađe iz veterinarske ambulante, da narečeni junaci shvataju kako će, kada njihov novi ljubimac ugine, oni već imati četrdeset godina, „a četrdeset je kao pedeset, a posle pedesete ostaje samo sitan kusur koji nikome ne treba?“ pa bi im bilo bolje da poslednjih mesec dana svojih života prožive punim plućima, kao i da muški deo dvojca u jednom trenutku zaustavi vreme nakon čega pratimo ono što bi moglo da se dogodi a ne što će se obavezno dogoditi? No, neprijatna je činjenica da je „Budućnost“ kratki film napumpan do dugometražnog trajanja koje zahteva određena pravila kojih se Miranda Džulaj namerno ne pridržava. Pojednostavljeno gledano, „Sram“ je film koji kada se prepriča zvuči nezanimljivo a sve je samo ne to, dok je „Budućnost“ prepun inventivnosti koje, zbog zanemarivanja dramaturgije, vrlo brzo postaju zamorne. No, pričajuće mace imaju svoju cenu?