Dum du du du dum

P { margin-bottom: 0.21cm; }

 Sloboda – beg od roditelja, stvaranje nove, sopstvene porodice – pokazala je svoju mračnu stranu. Mladi ljudi ponovo su postali oprezni, nepoverljivi, ne samo prema pređašnjim generacijama već i prema osobama koje izgledaju i govore isto kao i oni. Na političkom polju, sistem je pokazao svoju neuništivost. Kandidat koji je osvojio misleće ljude nije ni dobio priliku da postane predsednik i sistem je odbranjen. Desetak godina kasnije, u Americi i Sovjetskom savezu vođe će biti ili glumci (Regan i Gorbačov), ili nekadašnji šefovi tajnih službi (Buš i Andropov). Sedamdesetih je, dakle, postalo jasno i šta se dogodilo i šta će se događati. Teško je porediti stvari koje su odvojene decenijama i hiljadama kilometara, ali, nož koji je zaklao Šeron Tejt i metak koji je ubio Zorana Đinđića, iako su dolazili od sasvim različitih ideja (prvi iz degenerisane slobode i rušenja svega znanog, drugi iz paničnog pokušaja povratka na poznato i bezbedno) proizveli su sličan rezultat – surovo buđenje iz sna punog laži. U takvom svetu, svetu u kojem više nije bilo Hala Ešbija i Keta Stivensa koji, bosonogi i odrpani sede na podu kancelarije šefa holivudskog studija (i još i dobiju novac za film, „Harold i Mod“ je u pitanju), pre četrdeset godina, svetu su se otkrili Karpenterov „Napad na policijsku stanicu“ i „Bog mi je naredio“ Larija Koena.

Policajac u „Napadu na policijsku stanicu“ ponovo je heroj, nakon deset godina često karikaturalnog satanizovanja te, uglavnom opravdano, omražene profesije. No, kakva vrsta heroja? Brani li on sistem? Ili sebe? Ili, najtačnije, usput braneći svoj život, brani li nešto mnogo veće: individualni etički sistem bez kojeg, i kada bi preživeo, ne bi mnogo vredeo, prvenstveno sebi? Da podsetim, „Napad na policijsku stanicu“ sastoji se iz nekoliko linija priče koje se, negde na bezbednoj teritoriji između Aristotelovih principa mogućeg i verovatnog, stapaju u jednu. Policija vrši napad na etnički šarenu bandu, eliminišući ih desničarski surovo. Preostali članovi bande zaklinju se na osvetu, odričući se svojih života zarad, opet, svog osećanja časti. Ubijaju uličnog sladoledžiju i devojčicu čiji otac, ponovo smo na toj teritoriji, preduzima ličnu osvetu protiv bande i, nakon toga, u bunilu, pronalazi utočište u policijskoj stanici koja bi sledećeg dana trebalo da bude premeštena na drugu lokaciju i u kojoj se te noći nalazi par policajaca i par birokratskih službenica. Osim njih, policijska „marica“ koja je prinudno morala da se tu zaustavi, sa dva ozbiljna „old school“ kriminalca. Članovi bande su raznovrsni: plavi nacista, crnac, tip hispano izgleda i Če Gevara imidžom. Spaja ih to što su stvoreni životom u socioekonomskom beznađu, obavljajući svoje rituale u napuštenim, raspadnutim kućama propalih pripadnika niže srednje klase. Spaja ih mržnja prema sistemu. Ukratko, naš policajac moraće da stvori kratkotrajni pakt sa ubicom. Ubica, heroj našeg detinjstva Napoleon Vilson, odgovoriće u jednom trenutku na pitanje zašto nije pobegao kada je imao priliku, „muškarac ne sme da beži ako će iza sebe da ostavi bespomoćnog čoveka koji ne može da pobegne zajedno sa njim“. Dakle, ne brani se sistem, već život, ugrožen od mnoštva koje nije apsolutno zlo. Sistem koji ih je stvorio jeste.

Dok se junaci „Napada na policijsku stanicu“ bore protiv posledica, sekundarnog udara zemljotresa, policajac u filmu „Bog mi je naredio“ suočava se sa epicentrom laži. Usamljeni snajperista nasumično ubija desetak prolaznika i pre nego što će izvršiti samoubistvo sa blaženim izrazom lica objasni da je to uradio „zato što mu je bog naredio“. Nakon toga, događaju se dalji slučajevi od boga naređenih ubistava. Policajac koji istražuje slučaj otkriva da su sve ubice došle u kontakt sa osobom teško odredivog pola, donekle isusovskog opisa. Dolazimo do demaskiranja raligijskih mitova: Mojsije, Isus, naš misteriozni nalogodavac zločina, svi proizvod navodnih bezgrešnih začeća, zapravo su rezultat vanzemaljskih eksperimenata na ljudskoj rasi, uključujući i našeg policajca koji celog života podsvesno oseća da sa njim nešto nije u redu (podsvest je uticala i na to da su mu sva deca rađana mrtvorođena). Dakle, religija je laž ali vera nije, i policajac oseća da u ime spasavanja sopstvene duše (iako je, jasno, i duša tek još jedna izmišljena kategorija, deo kompleta laži kojima nas uče) mora stati na put monstruoznom biću koje se, slučajno, ovaj put ne predstavlja kao spasitelj već uništitelj. On je sam, mutant ljudskih i vanzemaljskih gena, tvorac svoje duše i, nakon što ju je stvorio, ne može da je napusti. Ona postoji zato što je on tako odlučio a ne zato što je oduvek postojala te zato mora u nju da veruje.

I „Napad na policijsku stanicu“ i „Bog mi je naredio“ slavlja su individualnog čina, iz decenije koja je levu anarhiju zamenila desnom. Dva momka i devojka iz policijske stanice br. 13, osobe iz sasvim različitih svetova koje, kada bi sele za kafanski sto, ne bi imale o čemu da razgovaraju, našle su se, neželjeno, na zajedničkom zadatku odbrane svojih života i „onog koji ne može da pobegne“ (a o kome ne znaju ništa osim da je tu došao da traži spas). Usput, braniće i ideal. Od čega početi u Srbiji, 2016. godine? Recimo, od „Beograda na vodi“, da bismo, postepeno, udružujući se, u odbrani od konkretnog napada, sa ljudima sa kojima inače nemamo mnogo toga zajedničkog, osim što razumemo da postoje neke stvari vredne borbe, došli i do vrhovnog antihrista. I, šta nakon toga? Nakon što su odbili napad, junaci „Napada na policijsku stanicu“ vraćaju se u sistem koji je glavni vinovnik zločina, policajac i službenica u sledeću policijsku stanicu, Napoleon Vilson u zatvor. Detektiv Nikolas iz „Bog mi je naredio“ završiće u ludnici, svestan da je problem neuništiv i da će ljudi nastaviti da veruju u apsolutno dobro nesvesni da su u službi zla. Ipak, valja se oslobađati jednog po jednog neprijatelja, kao u predivnoj Karpenterovoj pucnjavi, u nadi da će prestati da nadolaze pre nego što ponestane municije.