Dvadeset filmova 2020. godine (drugi deo)

Stoga, u drugom delu liste nalazi se deset filmova koji se dešavaju u sadašnjem vremenu – mada, valja primetiti da u velikom broju slučajeva, da li zbog vizuelnog stila ili oslonjenosti na određenu filmsku tradiciju, gledalac može osetiti vremensku izmeštenost barem blisku pričama direktno obzanjenim kao istorijskim.

Nakon što sam dodao deseti naslov, shvatio sam da sam sazvao progresivnu družinu u kojoj većina filmova ima glavni ženski lik, dok je u ostalim sporedni ili jednako važni ženski lik snažniji od muškog. Van liste su ostali „Posednik“ („Possessor“, r. Brendon Kronenberg), „Undine“ (r. Kristijan Pecold), „Putovanje u Grčku“ („The Trip to Greece“, r. Majkl Vinterbotom) – uglavnom zato što je prethodni film iz serijala bio na listi za 2017. godinu, „Morska groznica“ („Sea Fever“, r. Nesa Hardiman), „Vivarium“ (r. Lorkan Finegan), „Mater“ (r. Jure Pavlović), „Crni medved“ („Black Bear“, r. Lorens Majkl Levin). Želim i da se izvinim Dejvidu Finčeru zato što sam prošle nedelje propustio da pomenem film „Mank“ kao jedan od onih koji su bili blizu liste.

Lov (The Hunt; r. Kreg Zobel; SAD)

Zanimljivo bi bilo ponovo pogledati film „Lov“ u svetlu postizbornog razvoja događaja u SAD. Priča govori o društvu neizlečivo podeljenom na tradicionalistički i slobodoumni deo, no, najveća vrednost filma nalazi se u odabiru negativaca, pripadnika liberalne elite koji postaju žrtve sopstvenog sveta ugnjetavanja slobodne misli, gde jedan pogrešan „tvit“ vodi ka društvenom izgonu. Ne mogu da ne pomenem i izopačen a stvarnosno tačan monolog glavne junakinje, sa obradom skaske o trci kornjače i zeca, koji će morati da nađe svoje mesto kao uvod u neku buduću kolumnu.

Razmišljam da okončam stvari (I’m Thinking of Ending Things; r. Čarli Kaufman; SAD)

Biću toliko pretenciozan da izjavim kako se radi o možda i najboljem filmu iz prethodne godine. Još drskije, reći ću da sam nakon dva sata zabavne konfuzije imao utisak da shvatam „šta je pisac hteo da kaže“. Film svakako zahteva koncentrisanog gledaoca, a nije loše imati od početka u vidu da je pitanje identiteta jedna od osnovnih opsesija Čarlija Kaufmana. Takođe, autor je ušao u sedmu deceniju života, što donosi dodatno ubrizgavanje razmišljanja o užasu protraćenog vremena, ionako već prisutnog u Kaufmanovom opusu. Film nije sasvim neprikladno žanrovski određen kao horor, što u isto vreme objašnjava i bes jedng broja gledalaca koji, slutim, nakon pola sata nestabilnog pripovedanja i karakterizacije više nisu bili sigurni „gde je levo“.

Mandibule (Mandibules; r. Kventin Dipju; Francuska/Belgija)

Kventin Dipju već celu deceniju sa vudialenovskom istrajnošću proizvodi finansijski skromne (i, očigledno, dovoljno isplative) nadrealističke stilske vežbe. Priča o dvojici francuskih jurodivaca koji pronalaze džinovsku muvu i zatim se od svih mogućih misli i ideja zaustavljaju na „naučićemo je da nam donosi šta god poželimo“ uzeta sama za sebe mogla je i da ostane „ispod crte“. No, setite se za koji je film Skorseze dobio oskara i shvatićete kako razmišljam (pri tome su „Mandibule“ u potpunosti u kvalitativnoj autorskoj ravni, za razliku od „The Departed“).

Vuk iz Snou Holoa (The Wolf of Snow Hollow; r. Džim Kamings; SAD)

Horor komedija može da zaluta u predele diletantizma na stotinu načina, najčešće publiku ostavljajući sa nezastrašenim i ozbiljnim licima. „Vuk iz Snou Holoa“, autorsko delo Džima Kamingsa (režija/scenario/glavna uloga), alhemijom ili knjiškom mudrošću, ostaje na pravom putu. Lako bi bilo reći da je tajna u izvrtanju i demaskiranju žanrovskih obrazaca, međutim, mnogi su to pokušali pa nisu stvorili, za mene, najduhovitiji film 2020. godine.

Žena koja je pobegla (Domangchin yeoja; r. Hong Sang-su; Južna Koreja)

Raznovrsni uzori sa oboda francuskog novog talasa čuvaju strukturalna leđa korejskom filmu o mladoj ženi koja – prvi put posle pet godina braka ostavljena na nekoliko dana bez društva muža – obilazi tri „singl“ prijateljice.

Ne može se, ipak, živeti od teorijske potkovanosti, te kao spas dolaze dugačke, temeljno napisane i rediteljski promišljene scene u kojima se neprimetno prelazi sa trivijalnih tema ka, istim, ravnim glasom, razjašnjenih ključnih životnih odluka. Od svake od tri poseta mogao bi se razgranati zaseban film, pre nego što će se glavna junakinja pozdraviti i nastaviti svoju ekskurziju koja ne sme dovesti dramu do kulminacije.

Prazan čovek (The Empty Man; r. Dejvid Prajor; SAD/JAR/VB)

Neobično zanemaren film, misleći horor koji zaslužuje ponovljeno gledanje. „Prazan čovek“ u svojoj bazi – scenario je pisan po stripu – ima pravu meru fantastike i trilera, a lagano pretapanje ka stravi objašnjava narativno opravdano ali za omladinsku horor publiku neprimereno trajanje od preko dva sata.

Debitantski film iskusnog filmskog radnika Dejvida Prajora (možda je to razlog finansijsko-kritičarskog pada – previše je poleteo a ne pripada kasti kojoj se to oprašta) zahteva strpljenje i dedukciju detalja nalik onoj kada se prati priča „noara“ iz četrdesetih. Čovek bi pomislio da je karantinska godina retko ispravna za takav gledalački napor, ali…

Znoj (Sweat; r. Magnus von Horn; Poljska/Švedska)

Priča o poljskoj fitnes instruktorki i zvezdi instagrama, poput mnogih filmova sa liste, hoda po minskom polju prevođenja trivijalnosti u relevantnost. Slično Korejki iz „Žene koja je pobegla“, glavna junakinja tokom kratkog vremenskog perioda biva iz više izvora napadnuta potencijalom za promišljanje o sopstvenom životnom odabiru.

No, ako autor želi da izbegne jeftino propovedanje ludističkog tipa, a u isto vreme odbija da opravda svet otuđenosti našminkan intimom, šta mu ostaje? Jednostavno, povratak na prvu godinu dramske škole i posvećenost pripovedanju, te razvoju lika, u čemu pomaže savršeno odabrana glumica.

Na ledu (On the Rocks; r. Sofija Kopola; SAD)

Sofija Kopola ostaje dosledna pričama postavljenim među pripadnike privilegovane klase, jedine dovoljno dokone da se razdiru temama životnih faza ili rešavanja odnosa sa roditeljem da bi se pripremio jasniji odnos sa detetom. Lora (Rašida Džons – ćerka Kvinsija Džonsa i televizijske glumice imena Pegi Lipton, najpoznatije nam kao vlasnice restorana u seriji „Tvin Piks“) je književnica, dok je njen otac Feliks (Bil Marej), hedonista i sedi dvadesetogodišnjak, galerista.

Već ih pomalo mrzimo. Opet, radi se o umetničkim prirodama koje žive malograđansku stvarnost, što je, naravno, svet koji Kopola jedino poznaje. Možda nas iznenadi, ali čini se da od nje nikada nećemo dobiti politički korektnu priču o migrantima, ili filozofski esej na svemirskom brodu. I bolje, jer ono što zna, zna do detalja.

Obožavanje (Adoration; r. Fabris du Velc; Belgija/Francuska)

Za filozofske eseje zadužen je Belgijanac Fabris du Velc, ovaj put kroz priču o dvoje trinaestogodišnjaka, sinu medicinske sestre zaposlene u ludnici i nasilnoj pacijentkinji sa simptomima šizofrenije. Nakon što devojčica počini ubistvo, oni će krenuti na putovanje koje teško može imati materijalno ishodište, osim ako pod materijalnim smatramo otkrivanje seksualnih zaodovoljstava (glumci su istih godina kao likovi, tako da je sve vrlo „tabu“). Du Velcovi filmovi imaju naslove „Kalvarija“, „Aleluja“, sada „Obožavanje“, milosrdno prema gledaocu koji od prvog kadra zna koju bi prizmu za praćenje priče trebalo da odabere. U slučaju „Obožavanja“, ukoliko poremećenu devojčicu tumačite kao religiju, ili uže, samog Isusa Hrista, sledi vam izuzetno zabavnih devedesetak minuta.

Progutaj (Swallow; r. Karlo Mirabela-Dejvis; SAD/Francuska)

Glavna junakinja je žena bez poziva, sveže udata za japija na direktorskoj poziciji u očevoj firmi. Kada zatrudni, javlja joj se potreba za gutanjem sitnih predmeta, prvo, stidljivo, klikera, zatim nakita, čioda, tankih krstastih šrafcigera (zemlja iz bašte takođe dobro dođe za zavaravanje potrebe). Jasno, mlada dama jednim delom na okolišni način ubija svoj plod, sledećeg kapitalističkog izrabljivača. Suštinski, tematsko-klasna konstrukcija filma ne odmiče dalje od Ibzena ili Flobera, dok spas dolazi u vidu humora. Naime, „Progutaj“ je komedija. Da, toliko smo izgubili razum.