Dvadeset filmova 2020. godine (prvi deo)

Budući da je 2020. godina mirisala zlokobnom „pre i posle“ aromom, čini se da bi ovaj put (nakon podtekstualnog, lingvističkog, starosnog ključa) bilo odgovarajuće načiniti dalekoistočnu žanrovsku deobu te ćemo u prvom delu izbora imati deset filmova koje povezuje postavljanje fabule – istinite ili fiktivne (mada, šta je u filmu, čak i kada se radi o dokumentarnom, zaista istinito?) – u prošlost.

Blizu liste, pa ih stoga valja pomenuti, bili su „Ukradeni život“ („A Hidden Life“, r. Terens Malik), „Duhovi rata“ („Ghosts of War“, r. Erik Bres), „Male žene“ („Little Women“, r. Greta Gervig), „Dragi drugovi“ („Dorogie tovarishchi“, r. Andrej Končalovski), „Marica i Ivica“ („Gretel & Hansel“, r. Ozgud Perkins), neprevodivi „You Don’t Nomi“ (r. Džefri MekHejl), „Pusti ga“ („Let Him Go“, r. Tomas Bezuha), te pomalo i zbog toga što je premijera ostala daleko u 2019. godini, „Portret dame u plamenu“ („Portrait de la jeune fille en feu“, r. Selin Sjama).

Neobrađeni dragulji (Uncut Gems; r. Berni Safdi, Džoš Safdi; SAD)

Suštinski tradicionalna i puno puta viđena priča o pojedinačnim i porodičnim posledicama ovisnosti, ali…

Sve je u stilu, a moralitet braće Safdi okružuje Adama Sendlera naturščicima u glumačkoj vežbi „ja u drugim okolnostima“ (Kevin Garnet vrši svesnu kritiku sopstvenog sveta, dok je Džulija Foks jedno od filmskih otkrovenja godine).

Da li je 2010. godina odabrana zato što autori nisu uspeli da pronađu boljeg glumca-košarkaša od Garneta, ili je po sredi diskretni odmak od stvarnosti, na koncu je u drugom planu kada se radi o filmu koji povremeno poželite da zaustavite na desetak minuta kako biste stabilizovali svoj nervni sistem.

Dok traje rat (Mientras dure la guerra; r. Alehandro Amenabar; Španija/Argentina)

„…dok traje rat“ pisalo je u uslovima pod kojima je španska vojna hunta izabrala Fransiska Franka za vođu, nakon čega jedan general kaže, „Ja sam mu bio komandant. Kada mu se naredi da osvoji i drži brdo, ništa živo ga odatle ne može pomeriti. Ako mu sada prepustimo Španiju, neće je pustiti do smrti. Kažem vam, znam čoveka“.

Predivno subverzivan rad – himna, zastava, apsolutno sve je predstavljeno kao tema za diskusiju – u čijoj sredini je Migel de Unamuno koji trpi sve uvrede i pristaje na status grčkog hora, u nadi da njegov život u poslednjem činu neće dobiti dramsku katarzu.

Sve dok se više ne može trpeti.

Usput, i uz sva prava Brunu Gancu, glumac imena Santi Prego kao Franko daje možda najbolju dramsku izvedbu jednog diktatora od nastupa takođe nam slabo poznatog Aleksandra Zbrujeva kao Staljina u filmu „Unutrašnji krug“ Andreja Končalovskog.

Osinja mreža (Wasp Network; r. Olivije Asajas; Francuska/Brazil/Španija/Belgija)

Priča o kubanskim dvostrukim agentima koji su odigrali vešto napisane predstave prebega u SAD početkom devedestih kako bi iznutra probušili anti-kastrovsku emigraciju savršena je za otuđenu atmosferu filmova Olivijea Asajasa.

Koliko god da desne i leve Kubance vodi ideologija, dakle, vera u jedino ispravno ustrojstvo sveta, u praksi takvo jednoumlje ljude približava automatonima.

No, najopasniji automatoni su oni koji ne veruju ni u šta.

Film je na nogama istrpeo očekivane napade za naklonjenost kubanskoj vlasti dok se njegova srž, zapravo, krije u naslovu knjige koja je poslužila kao predložak za scenario – „Poslednji vojnici hladnog rata“.

Zvanične tajne (Official Secrets; r. Gevin Hud; VB/SAD/Švajcarska/Kina)

U jednoj epizodi „Spirua i Fantazija“ likovi izgovaraju sledeći dijalog: „- Pitao sam se da li će pronaći hrabre ljude da me spasu!, – Nisu ih našli, pa smo došli mi, kukavice“.

Ketrin Gan, niža službenica britanske obaveštajne službe, i pored svim normalnim ljudima prirodnog straha, nije mogla da ne prosledi novinama američki dopis u kojem se traži britanska saradnja u kopanju za ucenjivačkim materijalom u životima članova Veća bezbednosti UN, u cilju dobijanja pravnog pokrića za napad na Irak 2003. godine.

Više puta tokom gledanja u misli mi je dolazio Aleksandar Obradović, dok je poslednji kadar filma primer kako bi lustracija u praksi trebalo da izgleda.

Mi prizivamo tamu (We Summon the Darkness; r. Mark Mejers; SAD/Kanada/VB)

Najavio sam pre devet meseci da će ovaj film završiti na godišnjoj listi i nisam pogrešio.

Svakako dobro dolazi i kao mali fiktivni predah, budući da se radi o hororu smeštenom u period tokom osamdesetih kada je hevi metal bio prvi muzički žanr na listi za odstrel sastavljenoj od strane samopozvanih čuvara čistote porodičnih vrednosti i ostalih još većih fikcija.

Loše obrazovanje (Bad Education; r. Kori Finli; SAD)

Američki školski sistem bi, u teoriji, do fakulteta trebalo da predstavlja jednaku šansu za sve, međutim, znamo da su neki uvek jednakiji od drugih.

Direktor školskog okruga dugogodišnjim strateškim radom (dovođenje uvaženih profesora, kontakti sa istim takvim visokim školama…) podiže vrednost ustanova pod svojom kontrolom.

Posledično, skače i cena okolnih nekretnina što od okruga stvara stanište finansijski moćnih.

No, dok posmatra podizanje klasnih zidova za koje je obezbedio građevinski materijal, naš junak zvanično živi od skromne državne plate.

Nezvanično, kraduckanje se polako otima kontroli.

Gnezdo (The Nest; r. Šon Durkin; VB/Kanada)

Još malo kritike ili tek eksploatacije pritiska klasnog sistema na psihički nestabilnog pojedinca u stilskoj vežbi o porodici koju otac, Britanac, nakon bezglave i bezuspešne potere za američkim snom, seli kući, u iznajmljenu seosku vilu („‘Cepelini’ su ovde snimili album“).

Džud Lou je retko bio bolji, i to u pipavoj ulozi ljušture čoveka kojoj se, pritom, dešavaju isključivo samostvoreni problemi.

Iza vidljivog – Hilma af Klint (Jenseits des Sichtbaren – Hilma af Klint; r. Halina Dirška; Nemačka/Švedska/Švajcarska/VB))

Feministički ugao se pomalo otima kontroli u dokumentarnom filmu o švedskoj slikarki sa kraja 19. veka Hilmi af Klint koja je nakon godina ilustratorskog rada – opsednuta otkrićima atoma i radioaktivnih talasa – započela temeljno istraživanje vizuelne predstave nevidljive ali postojeće stvarnosti.

Zato što je poranila, ali svakako i zato što se radilo o ženskoj osobi, njen rad ostao je uskladišten do našeg vremena, kada biva priznata kao jedna od začetnica apstraktnog slikarstva.

Opasnost blizu: Bitka za Long Tan (Danger Close: The Battle of Long Tan; r. Kriv Stenders; Australija)

Bitka za Long Tan u kojoj je poginulo osamnaest pripadnika čete D, australijskog 6. bataljona, tokom rata u Vijetnamu, danas verovatno i u Australiji predstavlja istorijsku fusnotu.

Natpis na početku filma kazuje da su australijske snage bile sastavljene od mešavine profesionalaca i mobilisanih regruta i od tog trenutka kreće delikatni antiratni sloj u filmu u kojem niko neće uzvikivati hipi parole.

Možda baš zbog toga, gledalac će biti opterećen teškim, neizgovorenim teretom besmislenog konteksta koji prati izginuće ne malog broja dvadesetogodišnjaka.

U nekoj drugačijoj Srbiji, reditelj filma o bici na Košarama trebalo bi da baci pogled na ovaj film. Jednog dana, možda.

Optužujem! (J’accuse; r. Roman Polanski; Francuska/Italija)

Afera Drajfus imala je dalekosežne posledice, poput one da je novinar Teodor Hercl, prateći sudski proces, došao do ideje da u potpunosti posveti svoj život uspostavljanju jevrejske države – u Palestini, ako može, bilo gde, ako mora.

Roman Polanski iskusno ne širi priču, možda u glavi zamišljajući obrazovanog gledaoca koji je u stanju da to sam učini, zaustavljajući se na liku francuskog oficira postavljenog na čelo obaveštajne jedinice za statistiku (dakle, sakupljanje i klasifikaciju podataka).

Nalik Ketrin Gan iz „Zvaničnih tajni“, pukovnik Pikar ne može da prećuti laži koje će dovesti do patnje nevinih.

Ponajviše, „Optužujem!“ je prst uperen ka nama, pripovedajući o vremenu u kojem se uvreda časti okončava dvobojem.