Dvadeset filmova 2021. godine (prvi deo)

U prvom delu su ispod crte, ali uz veliko poštovanje i tapšanje po ramenu, ostali: „Otac“ („The Father“; r. Florijan Zeler), „Lažno pozitivna“ („False Positive“; r. DŽon Li), „Kopilot“ (r. Ane Zora Berahed), „Snaga“ („The Power“; r. Korina Fejt), „Brojač karata“ („The Card Counter“; r. Pol Šreder), „Poslednji nivo“ („Boss Level“; r. DŽo Karnahan), „Noćna kuća“ („The Night House“; r. Dejvid Brukner), „Beta test“ („The Beta Test“; r. DŽim Kamings), te dokumentarni filmovi „Šper ide u Holivud“ („Speer Goes to Hollywood“; r. Vanesa Lapa) i „Val“ (r. Ting Pu, Leo Skot).

Mladi detektiv (The Kid Detective; r. Evan Morgan; Kanada)

Kada je koktel žanrova opijajući kao što je u slučaju „Mladog detektiva“, malo je približnih filmskih zadovoljstava. Priča o sazrevanju takva je da mora ubosti u srce sve nas koji imamo određenih poteškoća sa datim procesom, dok elementi „noira“ još od filma „Cigla“ („Brick“) nisu eksploatisani sa toliko organskog smisla. Adam Broudi, sa ovim naslovom i milozvučnim silovateljem u „Promising Young Woman“, teško da će do kraja karijere imati zanimljiviji stvaralački period, što se odlično uklapa sa jednom od tematskih osovina „Mladog detektiva“ – prošlost valja arhivirati, bez obzira što vam se nakon toga svakog jutra kada otvorite oči smeši korak ka ponoru.

Francuska (France; r. Bruno Dimon; Francuska/Nemačka/Italija/Belgija)

Možda nije loše imati u sebi malo „zova praznine“ da bi se uživalo u ovoj nihilističkoj prokletinji. Objektivno, „Francuska“ (glavna junakinja, bezdušna novinarka u tumačenju Lee Sejdu, zove se Frans Demur – što bi se dalo kreativno prevesti kao „Francuska umrlih“) svesno igra po ivici negledljivosti, čime bi, valjda, trebalo da bude prirodni pripadnik festivalskih selekcija. Ipak, novinarski kor na Paliću nije bio oduševljen, te se na razmeni utisaka posle projekcije moglo čuti i jedno zabavljeno „eno, Pavle ga brani“. Valjda sam slab na parodije moraliteta…

Beži, sakrij se, bori se (Run Hide Fight; r. Kajl Renkin; SAD)

Kao što rekoh u zasebnom tekstu, svaki film koji preživi Trita Vilijamsa zaslužuje pažnju. A razloga za pažnju ima više, počevši od toga da je američku distribuciju preuzeo desničarski portal, čime je „Beži, sakrij se, bori se“ postao crna ovca, uz posledične neumereno negativne kritike u većini medija. Radi se o, zapravo, libertarijanskom filmu o srednjoškolski koja – mnogi su požurili da polutačno primete, nalik Džonu Meklejnu – počinje uglavnom samostalno sprečavanje nekoliko frustriranih vršnjaka u masovno ubistvenoj nameri. Za razliku od „Marvelovih“ liberalnih superherojki, sve što naša junakinja preduzima je krajnje realistično, sa kreacijom koja dolazi kao posledica želje. Da bi ideološka konfuzija bila zaokružena, uz odjavnu špicu ide lepa obrada pesme „Eve of Destruction“. Desnica koja od levice krade inspiraciju? Šta god da je, nije dosadno.

Superiorno (Superior; r. Erin Vasilopulos; SAD)

U redu, ovde imamo jednojajčane bliznakinje, tako da bi, birokratski gledano, film „Superiorno“ trebalo da se nađe u drugom delu liste. No, tema ličnosti rascepljene na dva tela je jasna, sestre su identične (igraju ih, u invaziji mediteranske emigracije na američki nezavisni film, Alesandra i Anamari Mesa, jedna je i koscenaristkinja – nemojte me mučiti da otkrivam koja). Rediteljka stvara trodimenzionalne likove, i to kroz atmosferu filmova Hala Hartlija, stilizaciju osamdesetih, negativca koji je došao pravo iz Linčovog univerzuma… Gledalo se temeljno i kvalitetno, a onda je proučeno pomereno u stranu kada je u scenariju prvi put ukucano ime lika i dve tačkice iza. Opamećujući eskapizam, retka zverka.

Spenser (Spencer; r. Pablo Larain; VB/Nemačka/SAD/Čile)

Da malo presečemo hitovima… koliko već slobodna vizuelno-dramaturška igra sa Damom Dajanom može da se smatra hitom. Gledanost nije bila sjajna (demografska analiza publike jasno poručuje: film za belu elitu), dok će – ako je uloženo dovoljno novca u promociju, naravno – „Spenser“ pokupiti poneku bitnu nagradu. Kristen Stjuart je, u svakom slučaju, ne-glumu koja je savršeno odgovarala saradnjama sa Olivijeom Asajasom okrenula naopako i napala nas vrhunskim mimezisom… nečega. Jer, nije to priča o konkretnoj osobi, već portal koji vodi od gledaoca do opšte potrage za slobodom. Dajana je još jednom upotrebljena, ovaj put posle smrti, i to na način koji i vinovnicima i njoj služi na čast.

Benedeta (Benedetta; r. Pol Verhofen; Francuska/Belgija/Holandija)

Verhofen se ponovo zabavlja krijući srž svoje junakinje od gledaoca, te pretvarajući tu skrivalicu u oružje koje svakom sledećom scenom postaje sve moćnije. Da li je luda? Da li je manipulativna? Da li je zaista opremljena čudesnim moćima? A mogla bi biti i sve to u isto vreme, sa stranom ličnosti aktiviranom u odnosu na saradnika ili protivnika sa kojim se suočava? Opatičko lezbejstvo u dobu kasne renesanse dolazi gotovo kao suvišni element priče. Poput filma „Showgirls“, valja razdvojiti metod od pobude.

Ispred tvog lica (Dangsin-eolgul-apeseo/In Front of Your Face; r. Hong Sang-su; Južna Koreja)

Da budem iskren, prošlogodišnjoj listi sam priključio prethodni rediteljev film pomalo iz pobude da je uprizorim – „class it up“, što bi se na srpskom reklo. Dobar je to bio film, naravno, ali bilo je i drugih podjednako dobrih koji su ostali ispod crte. Ove godine, međutim, punom parom podržavam opus narečenog Hong Sang-sua. Živimo u eri simulakruma, i nema ničeg sramotnog u želji da budete korejski Romer. Eh, prihvatio bih da budem srpski Romer bez razmišljanja, no, za početak bi bila potrebna malo razvijenija filmska kultura/industrija, a zatim, nije lako biti bilo kakav Romer – u pitanju je umeće plesanja između stvarnosti i drame, banalnosti i uzvišenosti, dostizanja visokih ciljeva uz pomoć naoko jednostavnih postupaka. I, gluma je kod Sang-sua neverovatna. Romerovska, to jest.

Labudova pesma (Swan Song; r. Tod Stivens; SAD)

Udo Kir, bližeći se osamdesetoj godini života, naseljava gotovo svaki kadar „Labudove pesme“, skoro pola veka od uloga u kemp klasicima Pola Morisija. Dugačak put koji penzionisanog frizera iz malog mesta u Ohaju vodi od staračkog doma do pogrebnog zavoda, gde će za poslednje putovanje ulepšati dugogodišnju klijentkinju, kraći je i lakši samo od sećanja što ga nemilosrdno napadaju. U pitanju je priča o stvarnoj osobi, kako reditelj kaže, „prvom otvorenom homoseksualcu koga je upoznao“, i sve bi otklizalo u oskarovsku patetiku da Kir nije opremio film spasonosnom bizarnošću, svojim licem iz košmara kojih obožavamo da se sećamo.

To je Džoan Kolins (This Is Joan Collins; r. Kler Bevan; VB)

„Ne mogu da tvrdim da je sve to potpuno prirodno, jer sa Džoan nikada niste načisto“, komentariše rediteljka ovog po formi konvencionalnog televizijskog dokumentarca desetine sati privatnih snimaka koje joj je Džoan Kolins dala na uvid. Prošle godine sam, baš zbog konvencionalnosti forme, izuzeo iz izbora dokumentarni film o Me Vest te se i njoj odužujem na ovaj način. „Baš me briga šta svi pričaju, ja sam volela osamdesete“, bez griže savesti nas provocira osamdesetosmogodišnja gospođa koja je prošla i pokušaj podvođenja od strane prvog muža, i kratkotrajni status holivudske zvezde pedesetih, i filozofske razgovore za šankom sa Merilin Monro, i filmove o džinovskim mravima, da bi sada, sa „jebe mi se za sve“ stavom… otvorila dušu pred kamerom BBC-a? Sa DŽoan nikada niste načisto.

Vatreni svet (The Blazing World; r. Karlson Jang; SAD)

Izuzimajući „Mladog detektiva“ i „Labudovu pesmu“, bila je ovo ženska sedeljka, te ćemo je i završiti sa još malo feminizma. Zamislite, elem, tridesetogodišnju srpsku glumicu koja između tezgarenja u petoj sezoni „Vojne akademije“ i petnaestoj sezoni „Ubica mog oca“ besramno piše, režira i glumi glavnu ulogu u fantaziji inspirisanoj „Alisom u zemlji čuda“ i jednim od proto-SF romana napisanim u 17. veku od strane izvesne Margaret Kavendiš, sa fabulom koja se dešava dok glavnu junakinju u kadi davi Udo Kir, kao otelotvorenje samoubistva sečenjem vena. Teško je zamisliti, ali budimo optimisti.