Dvadeset filmova 2022 (drugi deo)

Stoga, odabrao sam liberalni pristup, svestan da živimo u eri u kojoj se fantazija otima od stvarnosti, i obrnuto.

Zaista, da li je i kako moguće da se vile i vulinjaci nalaze na čelu državne obaveštajne agencije?

A da u narečenoj državi, u isto vreme, rade semafori i voda teče kada se otvori slavina (malko otrovna, ali ipak)?

O, košmarnog užasa…

Kad smo kod košmara, film „Muškarci“ („Men“; r. Aleks Garland) našao se u prvom delu liste jer se sva fantazija (a ima je u inflatornoj meri) nalazi u umu glavne junakinje, dok u drugom delu ima srodnih naslova koji, možda, preskaču četvrti zid svesti i razlivaju se po društvenom okruženju.

Među filmovima na koje valja obratiti pažnju su i „Nevinašca“ („De uskyldige“/“The Innocents“; r. Eskil Vogt), „Korset“ („Corsage“; r. Mari Krojcer), „Dobra kuća“ („The Good House“; r. Maja Forbs, Volas Volodarski) – vrlo izražen i u promocilji prećutan fantastični element fabule, kao, uostalom, i u slučaju „Korseta“, „Izleganje“ („Pahanhautoja“/“Hatching“; r. Hana Bergholm), „Flešbek“ („Flashback“; r. Karolin Vinjo) – eto i pomenute vremeplovne komedije koja, začudo, ne vređa mozak, „Master“ (r. Mariama Dialo), „Budale“ („Glupcy“/“Fools“; r. Tomaš Vasilevski), „Ne brini draga“ („Don’t Worry Darling“; r. Olivija Vajld), „Seme“ („The Seed“; r. Sem Voker), „Dual“ (r. Rajli Sterns)…

Huesera (r. Mišel Garza Servera, Meksiko/Peru, 2022)

Emancipovana žena iz Meksiko Sitija okreće se zavodljivoj ali otrovnoj mešavini hrišćanstva i paganizma u očajničkom pokušaju da konačno ostane u drugom stanju.

Karakterna nelogičnost jeste i prvi zec kojeg meksička rediteljka vadi iz rukava, usmeravajući nas ka razmišljanjima o krhkosti sekularno nastrojenog pojedinca u društvu koje u svojoj dubini sadrži nerazgradive slojeve verovanja.

„Hueseru“ sam gledao na Sarajevskom festivalu, da bi, nekoliko meseci kasnije, globalni distributer odabrao žanrovski model promocije.

Dakle, radi se o filmu koji je, poput junakinje, suštinski rastrzan između dva, teško pomiriva, vida postojanja.

Moonage Daydream (r. Bret Morgen; Nemačka/SAD, 2022)

Pretpostavljam da ne bih gledao dokumentarac o životu Dejvida Bouvija da nisam uočio da je reditelj 2002. godine potpisao i „Momak ostaje u filmu“ („The Kid Stays in the Picture“), jedan od najboljih dokumentarnih filmova tekućeg milenijuma.

Jer, ne znamo li odavno sve o glavnom junaku?

Ili barem sve što nam je dozvoljeno da znamo?

No, bez tzv. „pričajućih glava“ i ostalih ometajućih stavova i svedočenja, samo uz arhivske snimke i intervjue, gotovo da možemo pojmiti kosmički put koji je Bouvi prešao ostajući u znanom nam vremensko-prostornom kontinuumu.

Ili je uspeo da preskoči granicu materije, jer, ne sećam se druge vesti o smrti nekoga mlađeg od sedamdeset godina koja je u meni proizvela takvo prihvatanje, od „bilo je dovoljno“ sorte.

Terrifier 2 (r. Demijen Lioni; SAD, 2022)

Film o klovnu ubici koji je, začudo, igrao i u srpskim bioskopima.

Prvi deo bio je produkciono skroman a tehnički više nego kompetentan, te očekivano suzdržan po pitanju dekonstrukcije žanra.

Poput Reimija, koji je „Zloj smrti“ priključio scenu sa silujućim drvetom, Lioni nam je u realnom vremenu prikazao uzdužno testerisanje mlade žene na pola.

Ozloglašenost je postignuta, i moglo se preći na nastavak, oslobođen od svih žanrovskih ili stvarnosnih stega.

Po Reimijevoj formuli, treći deo bi se mogao zvati „Armija klovnova ubica“, jer, na sreću ili žalost, dalje razigravanje može voditi jedino u čist „kemp“.

Notr Dam u plamenu (Notre-Dame brûle/Notre Dame on Fire; r. Žan-Žak Ano; Francuska, 2022)

Naoko dokumentaristička tvorevina, sa gradonačelnicom Pariza koja tumači samu sebe – i to vrlo dobro – u igranoj sceni, dok su kadrovi Makrona i ostalih visokih dužnosnika montažno umešno stopljeni sa naknadno snimljenim materijalom.

Ispod dramaturški vešto konstruisane (glavnog lika nema, da bismo učestalo dobijali mete za kratkotrajnu identifikaciju) jednodnevne fabule o čudom izbegnutoj ljudskoj tragediji, nalazi se za stvarnost rizičan sloj.

Žan-Žak Ano upravo se nije mogao oteti ideji čuda, oslikavajući je za fiziku razornom nevinom verom deteta.

Rekao bih da „Notr Dam u plamenu“ najpreciznije pogađa sapatnike Lerija Derela iz „Oštrice brijača“ – „duboko religiozne ljude koji ne veruju u Boga“.

Neverovatno, ali istinito (Incroyable mais vrai/Incredible But True; r. Kventan Dipju; Francuska/Belgija, 2022) i Pušenje izaziva kašalj (Fumer fait tousser/Smoking Causes Caughing; r. Kventan Dipju; Francuska, 2022)

U prvom delu liste nalazio se jedan favorit Džona Votersa, a sada imamo i drugi – „Pušenje izaziva kašalj“, mada bih rekao da Voters nije stigao da pogleda „Neverovatno, ali istinito“, te da bi, da jeste, pre odabrao taj deo Dipjuove ovogodišnje ponude.

Ili možda ne bi, budući da je „Pušenje izaziva kašalj“ šokantna „treš“ parodija superherojskih narativa, sa prvom ligom francuskog glumišta koja se oblizuje dok nam predstavlja politički-nekorektni sadržaj.

„Neverovatno, ali istinito“, pak, putem SF-apsurda napada konkretniju temu telesne nesigurnosti, od vremeplovnog podmlađivanja do mehaničkih penisa tajno montiranih u Japanu.

A kad smo već kod glumaca, Benoa Mažimel je sve luđi i sve bolji, i u idealnom svetu mesto njegovog nastupa u filmu „Pacifikcija“ ne bi bilo pod znakom pitanja u nominacijama za sve godišnje nagrade.

Zajedno sa kostima (Bones and All; r. Luka Gvadanjino; Italija/SAD, 2022)

Još jedan slučaj lažnog distributerskog predstavljanja, sa IMDb sižeom koji veli da se u filmu radi o „mladoj ženi koja uči kako da opstane na marginama društva“.

Istina, pripadnost malobrojnom ali životnom stilu posvećenom soju kanibala može vas smestiti u vrlo neprijatnu socijalnu fioku, i bolje bi vam bilo da u istoj naučite da živite.

Šalu na stranu, radi se o verovatno najboljem i najkontrolisanijem filmu Luke Gvadanjina.

Van horor fabule, motivi su mnogobrojni – od putovanja kao načina da upoznate svoju „vrstu“, koja god da je (a film se dešava osamdesetih, pre interneta kao surogata povezanosti), preko pesme „Lick It Up“ grupe The Kiss („to je onaj album kada su prestali da stavljaju šminku“ – kaže nam prateća replika), do uzaludnosti bega od sebe.

Ne govori ružno (Speak No Evil; r. Kristijan Tafdrup; Danska/Holandija; 2022)

Ukoliko ste upoznati sa žanrovskom određenošću filma (a u ovom slučaju nije bilo skrivanja – što je, možda, šteta), znaćete da će društvena neprijatnost u nekom trenutku doseći granicu izdržljivosti i preći na drugu stranu, ka priči o ljudskim jagnjićima namenjenim klanju.

Upravo tada valja prestati sa linearnom percepcijom događaja, i prepustiti se simboličkoj i vrlo grešnoj zabavi.

Dramska osnova je očekivana i sama po sebi nezanimljiva – dobrostojeća danska porodica se na letovanju u Italiji upoznaje sa, smatraju, holandskim klasnim „parnjacima“, te par meseci kasnije lakomisleno prihvataju poziv za vikend-gostovanje.

Potrebno je primećivati detalje koji obasjavaju samoiluziju – pogotovo u slučaju danskog oca kojem cakle oči na sagovornikov uvid o dosadi i političkoj korektnosti Šveđana, ili istovetno cakljenje kada se povede priča o zavisnosti modernog čoveka od tehnologije.

Eh, taj „hibris“…

Kuća (The House; r. Ema de Svef, Niki Lindrot fon Bar, Paloma Baeza; VB/SAD, 2022)

„Stop-motion“ omnibus, upisan pre godinu dana u nacrt liste, i od tada preživeo mnogobrojne pretendente.

Hipnotisanost nekretninom kroz kapitalističku istoriju je osnovna tema, a u srednjoj i najboljoj priči Džarvis Koker je pacov koji se bori protiv najezde krznenih buba, samo da bi na koncu prihvatio njihov model postojanja.

Gerda (r. Natalija Kudrijašova; Rusija, 2021)

Kudrijašova me je filmom „Pioniri heroji“ pogodila pre nekoliko godina po raznim osetljivim mestima lične istorije.

Njen novi film je na evropskim festivalima prikazivan neposredno pre nemilih geopolitičkih događaja, donekle skromno ali primećeno (Gasparu Noeu je, recimo, bio „inspirativan, tužan i strašan“, što bi moglo da vam pojasni o kakvom se filmu radi).

Čemer Rusije – viđen kroz ugao studentkinje sociologije koja posle predavanja obija pragove sa anketnim upitnicima u cilju akademskog zadatka, da bi noću radila kao plesačica na šipci – toliko je zamašan da iziskuje lomljenje stvarnosti i valjda najpsihodeličnije kadrove iz 2022. godine.

Pitam se šta će biti sa autorkom sada kada država više nema interes izvoza kritičkih filmova u cilju pravljenja predstave slobodnog društva.

Nešto je u prašini (Something in the Dirt; r. Eron Murhed, Džastin Benson; SAD, 2022)

„Proleće“ („Spring“) iz 2014. godine ostaje najbolji i narativno najstandardniji film dvojca čije uobičajene filozofske pričaonice prošarane vizuelnim ugođajem svakako imaju izvesnu čar.

Priključivanje listi je samo po sebi prirodno, a služi i kao podsticaj da se klone visokobudžetnih produkcija („Synchronic“) koje im nimalo ne prijaju.