Dvadeset filmova 2022. (prvi deo)

„Trougao tuge“ („Triangle of Sadness“; r. Ruben Estlund) pao je kao žrtva promišljanja o sterilizaciji subverzivnosti putem institucionalnog prihvatanja.

Dobar je to film, nesumnjivo, no, nije li prirodno da se samopenzionisanje Džona Votersa desilo kada je shvatio da su njegove predivne nakaze iz podzemlja postale deo „mejnstrima“?

Odakle, onda, crpeti efekat šoka?

Uzgred, sa Votersovom listom najboljih filmova godine delim dva, i to od „stigao je ovo da gleda?“ sorte.

Lepo je kada pronađete estetskog saborca, a još lepše kada je to neko ko vas je svojevremeno zabavljao „pevajućim anusima“.

Svi prijatelji me mrze (All My Friends Hate Me; r. Endrju Gejnord; VB, 2021)

Film koji vas učestalo tera da skrećete pogled kako ne biste svedočili užasu, mnogo gadniji i neprijatniji od horora što u izlog stavljaju unutrašnje organe nesrećnih žrtava.

Jedna od čari je što je priča o mučeniku iz niže klase koji odlazi da provede rođendan u „lordovskoj“ vili, u društvu zapravo površnih fakultetskih prijatelja (znamo kako se „ekipe“ znaju rastati, bez ijednog razloga osim odrastanja), mogao otići kako u pravcu strave, tako i ka komediji farse.

Junak, svakako, jeste žrtva, ali žrtva višestrukih iluzija o sebi kao šaljivdžiji, humanisti, osobi imunoj na klasne granice…

U eri angažovane umetnosti, vredi pohvaliti film koji daje diskretnu opomenu svim mogućim „izmima“, samo da bi izvršio direktni napad na besvesnog pojedinca.

Rimini i Sparta (r. Ulrih Zajdl; Austrija/Francuska/Nemačka, 2022)

Ulrih Zajdl upravo postaje žrtva procesa koji mudri Ruben Estlund uspeva da izbegne.

Naime, taj, kako sam ga u tekstu o „Riminiju“ definisao, „filmski Uelbek“, nastavlja da podriva temelje zapadne civilizacije – pri tome bivajući na politički nekorektan način surov i prema žiteljima druge strane bodljikave žice.

Što je najgore, služi se metaforama suviše uzvišenim za EU aparatčike, dok ih celokupna aroma navodi na proganjanje umetnika.

Zajdlova veština (a nikako se ne sme zaboraviti udeo redovne koscenaristkinje Veronike Franc) jeste stvaranje promišljenih i od daljeg konteksta nezavisnih psiholoških studija, da bi se tek otkrivanjem još neprijatnije podloge došlo do istinske zabave.

Da ne bih dalje okolišao, reći ću da su i Riči Bravo iz „Riminija“ i njegov pedofilski brat iz „Sparte“ dramske emanacije zapadne Evrope i njenog ponašanja u prethodnih sto godina.

X i Pearl (r. Taj Vest; SAD, 2022)

Ponovo slučaj dva komplementarna filma, s tim što je, za razliku od Zajdla koji je tokom radnog procesa odlučio da dozvoli, putem deljenja, priči da traje onoliko koliko je potrebno, Taj Vest od početka znao da će rezultat biti diptih (a onda i triptih, ako bude sreće i zdravlja).

Takođe, za razliku od Zajdla, autor se zadržao na sloju psihološkog portreta kojim optužuje – gle čuda – zadrtost i religijsku uslovljenost provincije.

Ako ipak želimo da proširimo temu, doći ćemo do ugla gledanja iz kojeg su SAD provincijska tvorevina u stalnoj borbi za iskorak ka prosvetiteljskoj slobodi (hej, i predsednici poput Vilsona ili F.D. Ruzvelta su smatrali da je beg od provincijalnosti jedan od glavnih razloga zašto bi valjalo učestvovati u svetskim ratovima koji ih se naoko nisu ticali).

Daleko sam odmakao u prikazu jednog lažnog „slešera“ i njegovog „genezičnog“ prednastavka…

Posle sunčanja (Aftersun; r. Šarlot Vels; VB/SAD, 2022)

Konačno i jedan debitantski, autobiografski, intimno psihoanalitički film koji ne zavisi od gledaočevog traganja za skrivenom metaforom ili bočnom ofanzivom na društvenu konstrukciju.

Umesto toga, imamo odnos oca i ćerke, direktan samo tokom letnjih putovanja na morske destinacije.

Glumački kvalitet udarnog dvojca, te globalna popularnost Pola Meskala, svakako su pomogli da „Posle sunčanja“ preskoči svoj gotovo televizijski format i približi se srcu šire festivalske publike.

A, priznajem, nakon projekcije u Sarajevu sam imao utisak da je uglavnom usmeren demografskim grupama ćerki jedinica i njihovih očeva.

Metronom (r. Aleksandru Belc; Rumunija/Francuska, 2022)

Festivalsko „kukavičje jaje“ koje gotovo da, na osnovu sižea, ne odete da gledate, samo da bi vas centralni preokret odveo ka razmišljanju o pobuni kao istinskom siročetu ljudske zajednice.

Umesto elegije o poslednjem danu ljubavi rumunskih adolescenata, ranih sedamdesetih, te besmislene kritike odavno upokojenog režima, dobili smo mrak nagonskog idealiste koji naglo otkriva da u preostalom delu života teško da će pronaći nekoga ili nešto u šta se može bezrezervno verovati.

Muškarci (Men; r. Aleks Garland; VB, 2022)

Čini mi se da je novi filma Aleksa Garlanda („Ex Machina“, „Annihilation“) krajnje pogrešno tumačen kao „šibanje lipsanog konja“ u vidu dramskog ponižavanja toksične muškosti.

Zapravo, celinu bi valjalo posmatrati kroz glavnu junakinju, nesumnjivo žrtvu jadnog primerka muškog roda, koja zatim sve muškarce doživljava kao nasilnike.

Tim putem stižemo do razmatranja stranputica radikalnog feminizma, te stupamo na, za 2022. godinu, subverzivnu i rizičnu teritoriju.

Kako god, upravo u navodno ginocentričnom filmu imamo Rorija Kinira kao kandidata za glumački nastup godine.

U nekom drugačijem, savršenom svetu.

Muka mi je od sebe (Syk pike/Sick of Myself; r. Kristofer Borgli; Norveška/Švedska, 2022)

Evo i prvog od gorepomenutih Votersovih favorita.

Grizao sam se za jezik tokom razgovora sa članicom žirija na Paliću – jer, na odluke žirija se ne sme uticati – kojoj se skandinavska bizarnost „uopšte nije svidela“, opredeljujući se za očekivanijeg laureata.

Reditelj je, zapravo, načinio jednu jedinu grešku, odlučujući da u razrešenju kazni glavnu junakinju, dražesnog egocentrika koji nabavlja nekakve ruske lekove čija je nuspojava osip i raspadanje kože, samo da bi postala slavna kao deformisana, inkluzivna manekenka.

Vodi li danas, zaista, takvo ponašanje do kazne ili nagrade?

Neredovac, SAD (Riotsville, U.S.A.; r. Siera Petengil; SAD, 2022)

Umesto za nas vrlo didaktičkog ruskog dokumentarnog filma „F’ck This Job“, o pokojnoj antirežimskoj televiziji „Dožd“, izboru sam priključio takođe uputni američki dokumentarac „Neredovac, SAD“.

Prevod je moj izum, a veliki procenat filma se sastoji od arhivskih snimaka načinjenih krajem šezdesetih u gradu od šper ploče, podignutom kako bi se policijske snage obučavale za suzbijanje uličnih nereda.

Jedan od osnovnih scenarija bio je nasilje koje crni agitatori (tumačili su ih, izuzetno verno, crni policajci – „Zapamtio sam te!“, dok ih kolege uteruju u marice) izazivaju priključujući se hipi, antiratnim protestima.

Takođe, uporno je rađeno i na pripremi za borbu protiv skrivenih snajperista (nesumnjivo trauma izazvana patroliranjem po nemačkim gradovima ’45).

Kako protiv sistema koji samog sebe hrani iluzijom?

Zveri (As bestas/The Beasts; r. Rodrigo Sorogojen; Španija/Francuska, 2022)

Siže miriše na preradu „Pasa od slame“ u galicijskom selu, no, eksponenti civilizacije u ovoj fabuli (inspirisanoj istinitim događajima – u igranom filmu Francuzi su zauzeli mesto holandskog bračnog para) zapravo se protive tehnološkom progresu, sprečavajući lokalce da celo selo prodaju Norvežanima i njihovim „vetroparkovima“.

Tako postavljen, kontekst postaje višedimenzionalan, te seljanin br. 1 (Luis Zahera kao negativac godine) u isto vreme jeste i neko kome biste razbili njušku bez ikakvih etičkih ograda, i osoba čije ponašanje je sasvim razumljivo.

Jer, ti nesrećnici generacijama žive u „blatu do kolena, gde se seljaci bodu noževima“ iz „Radovana III“, i sada im nekakvi francuski intelektualci ne daju da unovče to blato, jedinu stvar koju imaju, i odu u prvi veći grad da rade kao taksisti.

Čudo (The Wonder; r. Sebastian Lelio; Irska/VB/SAD; 2022)

Završni film predstavlja prirodan prelaz ka drugom delu liste.

Početak je postmoderan, sa studijskim kulisama koje se pretapaju u prvi kadar.

Zatim smo bačeni pravo u centar sledeće kartezijanske dileme, u irsko selo 1862. godine, gde su sazvane medicinska sestra i opatica kako bi istraživački bdile nad devojčicom koja već mesecima živi bez unošenja hrane.

Seosko veće, dakle, nije više sigurno šta je moguće a šta je fantastično.

Doktor je, o užasa, sklon metafizici, dok je sveštenik empirijski stabilan, i ne pada im na pamet da smo, svi zajedno, a kako nam veli i uvodni „voice-over“, deo jedne od „priča u koje verujemo sa potpunom posvećenošću“.

„Bez naših priča nismo ništa“, uverava nas irska glumica Niv Alga svojim hipnotišućim glasom.

I manje od ništa.