Dve priče o nestajanju, ili Kako su nastradali Emir i Džesi

Dva dana pre početka ruskog, još uvek, pokušaja da osvoji Ukrajinu, pojavila se vest da je Emir Kusturica postao direktor nekakvog moskovskog vojnog pozorišta. Vest je preneta u raznim medijima, pa tako i u „Politici“ gde se navodi da je zvanično saopštena od strane „portparolke Ministarstva odbrane Rusije Rosijane Markovske“.

Na otvaranju FEST-a Emir Kusturica dobija priznanje za celokupni rad, a više zato što postoji u svoj svojoj barbarogenijskoj neponovljivosti. Neki od nas zbog takvih stvari, između ostalog, već godinama ne posećuju FEST, no, dobro….

Nakon početka rata, praški filmski festival Febiofest – po bitnosti drugi u Češkoj, iza festivala u Karlovim Varima (valja reći da se, zbog kovida i ko zna čega još, ne održava već nekoliko godina) – mu oduzima nagradu za doprinos svetskoj kinematografiji, dodeljenu 2017. godine. Gospodin koji je festival osnovao pre tri decenije tvrdi da se još u vreme odluke o dodeljivanju nagrade protivio, budući da laureat „ima sklonost da se divi totalitarnim vođama te stoga, uprkos talentu, ne ispunjava etičke, moralne i demokratske kriterijume“.

Prvog dana marta, već u jeku umetničkih/sportskih/medijskih sankcija – Koka-kola se i dalje puni u deset ruskih megapostrojenja, dok se na odluke vezane za naftu i gas čeka – Emir Kusturica izjavljuje da se radi o nesporazumu, grešci u prevodu, jer, znate, „direktor“ može biti i „reditelj“ i „direktor“, da je on u stvari išao da tetki da le… ovaj, „razgovarao o mogućnosti postavljanja svojih filmova na scenu“.

Šta se dešavalo tog 22. februara, kada je u „Politici“ objavljena vest? Nije pratio? Nije bio obavešten? Moguće, pošto jedan veliki umetnik ne može baš svakog dana imati vremena za praćenje kulturnih rubrika dnevnih novina…

To bi bila radnja, ali šta je idejna osnova dramskog dela? Za početak, kako se dogodilo da osnivač češkog festivala bude u manjini te 2017. godine? Dok je u Srbiji bio deo najkonzervativnijeg sloja društva, Emir Kusturica se proteklih dvadesetak godina u svetu predstavljao za razuzdanog, slobodnomislećeg antiglobalistu – svakako sa lukrativnim motivima u pozadini celokupnog delovanja.

Dolazili su u njegovu planinsku skalameriju Džoni Dep (2010. godine, dok je još bio pomalo bitan), Džim Džarmuš, Odri Tatu, Gael Garsija Bernal… Zašto? Umetnici često pokazuju sklonost ka neudubljivanju, i ko će sada „guglovati“ da bi saznao kakav je status domaćina tamo gde živi, kada je lekareovska „legenda“ za međunarodnu upotrebu tako vešto konstruisana?

Da malo potapšem samog sebe po leđima, pre desetak godina sam napisao tekst o tome zašto bih se osećao prljavo kada bih otišao da u kritičarskom kapacitetu ispratim festival Kustendorf, objavljen u okviru Danasovog specijalnog dodatka.

Par dana kasnije, preneto mi je da je Emir Kusturica zvao uredništvo kako bi izrazio svoju uvređenost – toliko o tome da ne prati medijska dešavanja. Bio sam izuzetno zadovoljan, poput pravog društveno naopakog idiota, zamišljajući velikog umetnika kako preleće pogledom preko tog „puff piece“ dodatka, da bi mu se odjednom zenice raširile u suočenju sa istinom o sebi. U neposrednom okruženju dobijao sam upozorenja tipa, „nemoj da mu dozvoliš da te udari“ (pošto je u prošlosti bio sklon i takvim reakcijama na kritiku), praćena mojim odgovorom „jedva čekam da proba“. Eh, mladost… mada, sada sam još gori po sebe i okolinu.

Vratimo se u sadašnjost, u tačku kada Emir Kusturica oseća da je igra gotova. Na kraju krajeva, i šibicarima se često dodeljuju mitske sposobnosti, dok u stvarnosti uglavnom ćopaju, ili im na mestu originalnog oka stoji stakleno. Da li je moguće da se nikada više Berenis Bežo, sa „šanelovim“ ili kojim god naočarima za sunce, orna za par dana antisistemske zabave, neće helikopterom spuštati njemu na noge?

O, da. I usledio je, očekivano, potpuni karakterni krah. Jer, radi se o inteligentnoj osobi, sposobnoj da predvidi budućnost: vlast u Srbiji se menja – na izborima ili ulici, kako god – nakon čega mu biva ukinut pristup državnom novcu; međunarodni novac dobijati neće, budući konačno demaskiran kao, što reče Čeh, „sklon divljenju totalitarnim vođama“; vukovi i srne, tamo gde je do pre samo koju godinu ponosno stajao drveni dvorac kao spomenik jednoj nepojamnoj genijalnosti, nastavljaju svoju večnu glumačku igru u lancu ishrane.

Moraće da se vrati svom osnovnom pozivu? Da šalje scenarije na konkurse, izjednačen sa ostalim umetničkim mučenicima? O, ne.

* * *

Nakon ovakve tirade, verovatno će vas zbuniti to što sam osetio razočaranje kada sam, pre neki dan, u SBB-ovoj listi televizijskih kanala iza BBC-ja umesto kanala „Russia Today“ zatekao crn ekran.

Nije baš da sam prethodnih godina redovno pratio tu „aldžaziričnu“ televiziju, ali sam siguran da sam je gledao nemerljivo više od rusomanijakalnih (jer rusofili nisu) fašista koji su okupili u centru Beograda u znak podrške Putinovim oligarsima, ili oligarhijskom Putinu, kako vam već deluje tačnije. Bilo je na RT-u svačega, od „okupirajte Vol Strit“ mislilaca do u vreme „kovid mera“ osvežavajućih glasova zdravog razuma koji su stajali na opasnoj ničijoj zemlji, između „virus ne postoji“ ludaka i „moramo slušati državu bez pogovora“ beskičmenjaka.

Propaganda ruske vlasti nije bila deo programske šeme; zapravo, koliko sam imao prilike da procenim, ruska zbilja bila je prisutna u istoj meri u kojoj se „Al Džazira“ bavi katarskim prilikama. Da li je, onda, svrha postojanja RT-a bila perfidno podrivanje ustrojstva zapadne hemisfere? Ukoliko se narečeno ustrojstvo podriva programom kojim dominiraju ljudi nepovezani sa finansijsko-političkim poretkom na direktan način, onda da. Kako god, svoju nedeljnu „saying it like it is“ emisiju na RT-u je imao i Džesi Ventura.

Ventura, izvorno Džejms Janos (Slovak, pretpostavljam iz radničke porodice), bio je pripadnik američke ratne mornarice tokom rata u Vijetnamu, nakon toga član motociklističkog kluba „Mongoli“, zatim kečer (kada je postao Džesi Ventura, nadmeni plavokosi negativac sa plaža Kalifornije), da bi svetsku prepoznatljivost dobio ulogama u filmovima sa Arnoldom Švarcenegerom (Blejn sa M134 rotirajućim mitraljezom u „Predatoru“, Kapetan Sloboda u „Trkaču“).

Voleo je da javno nastupa isto koliko je voleo da razmišlja o svemu što ga okružuje, te je početkom devedesetih postao gradonačelnik jednog od predgrađa Mineapolisa. Krajem devedesetih, pak, stvari postaju ozbiljnije, i Ventura, kao kandidat Nezavisne partije, postaje guverner Minesote, kao tek peti guverner bilo koje američke države od Drugog svetskog rata koji nije bio član dve velike partije.

Politika je bila libertarijanska – mali porezi i velika lična sloboda (gej brakovi, pušenje trave) – te nije iznenađujuće da njegove ideje nisu lako, ili uopšte, prolazile u lokalnom senatu, kao i da je po završetku mandata država iz budžetskog plusa otišla u minus (jer, porezi).

Razmišljao je i o predsedničkoj kampanji, znajući da bi iz više razloga bila neuspešna – ako izuzmemo nedostatak dvopartijske infrastrukture, nepremostivi problem bi bilo i njegovo ateističko ubeđenje. Poslednja ideja bila je položaj podpredsedničkog kandidata Rona Pola, ukoliko Pol odluči da napusti republikance i bude predsednički kandidat Libertarijanske partije.

Pol, čija liberalno-kapitalistička uverenja katkad odlaze toliko desno da bi se mogla nazvati i nekim jačim ideološkim definicijama, na kraju nije bio raspoložen, čime su Venturine političke ambicije stavljene u zamrzivač. Evo primera izjava kakve je davao i daje, tamo gde ga – sve ređe, zbog čega je i dospeo do RT-a – pozovu da smatra o svemu i ni o čemu: „Dajte mi dasku za mučenje vodom, Dika Čejnija i sat vremena, i priznaće mi da je ubio Šeron Tejt“ (u smislu opravdanosti mučenja zatvorenika u Gvantanamu); „Pitanje ljudskih prava ne sme biti referendumsko.

U tom slučaju većina glasa o pravima manjine, i da se to radilo pre dvesta godina, verovatno bismo još uvek imali robovlasnički poredak“; na glasačkim listićima, takođe, ne bi trebalo da bude „gangsterskih simbola“ – „Oni su ‘democrips’ i ‘rebloodlicans’ (neprevodivo poređenje velikih partija sa uličnim bandama). Nema ništa u vezi njih što je lišeno korupcije. Uništavaju moju zemlju!“…

Jasno, u svim tim idejama naziru se obrisi „dajte neke nove ljude“ idiotizma, jednog od tri izborna uporišta srpske Vladajuće kriminalne grupe (VKG), uz zaraženost građanstva neobrazovanošću i koristoljubljem.

Pa ipak, ne mogu da ne volim Džesija Venturu, jednog od ljudi, nalik članovima „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, koji u jednom trenutku deluju sasvim „van vinkla“, a u sledećem kao najrazumnije osobe koje hode ovim nebeskim telom.

U redu, naklonost na stranu, njegovu RT emisiju sam gledao desetak minuta, pre par godina, da bih u svojoj poslednjoj poseti RT-u tamo zatekao tipa imena Piter Skot koji je iz moskovskog studija najavio prilog o nedaćama koje trpe civili u donbaskoj regiji (ne sećam se reče li „republici“).

Sledećeg dana na tom mestu je bila tama koja me je nagonski uznemirila. Jedna je stvar kada fudbalski savezi Poljske, Finske i Švedske zajednički odluče da ne igraju protiv ruske fudbalske reprezentacije (jer i ne treba da igraju; građane pojedinih država ponekad valja kazniti kako bi pomislili da možda nije tako loša ideja da pokušaju da ih primere pristojnosti – naravno, nije nebitno ko sprovodi kaznu), a sasvim druga kada sopstvenim građanima ukinete uvid u nečiji oprečan način poimanja stvarnosti.

Čak i za vreme Drugog svetskog rata američki i britanski pešadinci su u rovovima slušali radijske emisije Lorda Ha Ha i Osovinske Seli.

Neprilika je u tome što jedno jednoumlje neminovno porađa drugo. Džesi Ventura, na temu ponašanja američke, tada republikanske vlasti nakon terorističkog napada na njujorške Kule, reče: „Kao da su priželjkivali da se to dogodi!“.

Ceo svet je zatim otklizao udesno, sa tendencijom da se sada, dvadesetak godina kasnije vrati ka centru. I onda se dogodi oligarhijsko-geopolitičko divljanje, uz uvođenja novih narativnih tokova na početku poslednjeg čina. Putinov izgovor za invaziju u vidu denacifikacije Ukrajine jeste tema o kojoj bi se moglo razgovarati, samo kada razgovor ne bi bio ukinut. Šta bi se moglo reći da nije?

 Ukoliko izuzmemo Kijevsku Rusiju i ostala zbivanja iz praistorije i ograničimo se na 20. vek, nakon Ruskog građanskog rata, holodomora i Staljinovih partijskih čistki krajem tridesetih ukrajinska mržnja prema svemu ruskom došla je do tačke kada su se počeli stvarati paktovi sa nacistima protiv, smatralo se, ne bez osnova, još goreg tlačitelja. Ima u filmu „Orao je sleteo“ („The Eagle Has Landed“, 1976) onaj sjajan lik, u tumačenju Donalda Saterlenda, irski nacionalista koji sve drugo stavlja ispod imperativa da ošteti britansko carstvo.

I, zanimljivo, taj Lijam Devlin, zapravo naš glavni junak, nije kažnjen i zadovoljni smo kada u poslednjem kadru odlazi kako bi nastavio da „bije Engleza“, gde god i s kim god. Bile su to sedamdesete kada su sve teme bile dozvoljene, kao što moraju biti, jer bez toga, zapadna hemisfera će još za mog sredovečnog života postati druga strana totalitarističkog košmara.

Ko je gledao Bajdenov redovni Govor o stanju nacije, održan, slučaj je hteo, nekoliko dana po početku ruske invazije na Ukrajinu, morao je biti užasnut jednoumnim narativom, upravo nečim zbog čega su stotine miliona ljudi i glasale pre protiv Trampa nego za Bajdena.

Bilo je tu i unisonog urlanja, i „mi smo najjači, najpravedniji, najbolji“ dominantne poruke, i predsednika poslaničkog kluba Demokratske stranke koji greškom počinje da aplaudira – u punom Marko Đurić „modu“ – pa onda čeka trenutak da se priključi masi. Dok se Ukrajinci brane, i ja, šta ću, navijam za njih, ruska vlast je nesumnjivo uspela da probudi najgore strane američke vlasti. „Kao da su želeli da se to dogodi?“.

Odakle klija zlo?

O Emiru Kusturici ne želim više da razmišljam, Džesi Ventura je već dobio dovoljno prostora, pa ću završiti poslednjim rečenicama iz filma „Orao je sleteo“, kada se Lijam Devlin pismom oprašta od Engleskinje u koju se zaljubio, a zaljubio se zato što je taj naoko hladni čovek ceo sazdan od emocije. Neka bude u originalu:

„Molly, my love, as a great man once said, ‘I have suffered a sea change and nothing can ever be the same again’. I came here to Norfolk to do a job, not to fall in love. By now, you’ll know the worst of me. Try not to think it. To leave you is punishment enough. But it will not end here. For as they say in Ireland, ‘we have known the days’. Liam“.

Ukoliko sam nekome otkrio kraj filma, izvinjavam se, ali od početka te ljubavne priče mora vam biti jasno kako će se završiti. Neminovnost fikcije je utešna, za razliku od predvidljivosti stvarnosti.