Džez gitarista u kaubojskim čizmama

Dva bračna para razmenjuju poneku frivolnu reč tokom koncerta klasične muzike. Postoji u tome element nestašnog koji ih spaja, da bi zatim polunesporazumom jedna dama pozvala drugu na večeru za dva dana. Svo četvoro se nalaze u stanju neprijatnosti, međutim, šteta ili korist su napravljene i sada nema nazad.

„Mi uopšte ne poznajemo ove ljude“, šapuće se krišom, i da gledamo triler u nastavku bismo očekivali nekakvu prevaru ili psihopatsko ponašanje.

Ali ne, u pitanju je „karverovska“ nelagoda koja može otići u bilo kom manje ekstremnom pravcu kada konačno sa jedne strane slikarka (Džulijen Mur) i neurolog (Metju Modin), sa druge klovn na dečijim rođendanima (En Arčer) i nezaposleni prodavac (teško je na srpskom u punom značenju prevesti zanimanje „salesman“) zapodenu višesatni razgovor.

Tog „sejlsmena“ koji večeri doprinosi na vikend pecanju ulovljenom ribom igrao je Fred Vord (1942 – 2022), i cela njegova pojava dramski je podržala pitanje koje će doktor uputiti svojoj slikarki: „On je tip čoveka kakav se sviđa ženama, jel’ da? Od onih koji odlaze u prirodu?“

Fred Vord zaista jeste u stvarnom životu „odlazio u prirodu“, naročito ukoliko „prirodu“ zamenimo celom planetom.

Posle odrastanja u San Dijegu je bio u vojsci, u nekom trenutku je bio i bokser (što je zaslužno za fizionomiju koja će mu jednog dana pomagati na audicijama), da bi godinama koristio sertifikat moreplovca da uskače u koji god trgovački brod i na brodu radi koji god posao samo da bi, reklo bi se, otišao negde gde ranije nije bio.

Ipak, kroz sva ta putovanja, glumačke škole koje je u trenucima statičnosti pohađao ukazivale su mu gde će završiti.

U nekom od retkih intervjua će reći: „Vrlo mi je važno da probam razne stvari. Kada malo zadržim pogled na uličnom prolazniku odmah poželim da neko vreme nosim njegovu odeću i vozim njegov automobil“. Intervjui su zaista retki, i brzom pretragom se može pronaći par sa početka osamdesetih, iz moranja tokom promocije filmova „Put u svemir“ („The Right Stuff“; r. Filip Kaufman, 1983) i „Remo: nenaoružan i opasan“ („Remo: Unarmed and Dangerous“; r. Gaj Hamilton, 1985), koje daje obučen u sako, farmerke i kaubojske čizme, kao i jedan gde govori o svom odnosu sa narodom Haitija te podržava vojnim pučom svrgnutog predsednika Žan-Bertrana Aristida.

O Vordu zato saznajemo zanimljive podatke od Kevina Bejkona, tokom nedavnog iscrpnog intervjua povodom tri decenije od filma „Podrhtavanje“ („Tremors“; r. Ron Andervud, 1990).

„U to vreme je bio opsednut džez gitarom, a i ja sam malo svirao pa smo pronašli zajednički interes. S tim što je meni bilo dovoljno da naučim da sviram ‘Hey Jude’, a on je vežbao Đanga Rajnharda, što komplikovanije to bolje“. Ako znamo da je Vord iste godine igrao Henrija Milera u filmu „Henri i Džun“ (r. Filip Kaufman) možemo zaključiti da ponovo imamo na delu gorepomenuto „probanje raznih stvari“, apsolutno posvećivanje koje ne dolazi odlukom već potpuno prirodno, kao što je i sasvim prirodno da se isključi na dugme kada se radna avantura okonča.

Kao i svake druge decenije, i osamdesetih je u američkom filmu bila aktivna potraga za glavnim junakom žanrovskog filma, te je i Vord – nalikujući produktu grešnog spajanja Čarlsa Bronsona i Žana Pola Belmonda – bio odabran kao pojava drugačija, u isto vreme iskrivljenija i stvarnija od sve dominantnijih i verbalno ograničenijih posetilaca teretana.

Tako je prvo bio nevoljni vremenski putnik u filmu „Timerider: The Adventure of Lyle Swann“ (r. Vilijem Dir, 1982), lakomislenom dramskom konstruktu čiju svaku scenu na viši nivo podiže besprekorna glumačka podela, te u visokobudžetnom „Remu“, u kojem je trust producentskih mozgova, valjda uvidevši da se Rodžer Mur bliži staračkom domu, smislio da publici ponudi američkog tajnog agenta.

Angažovani su reditelj i scenarista filmova o agentu 007, preuzeta je i komična atmosfera kasnijih filmova dotičnog serijala, da bi proizvod ostao na ničijoj zemlji između filma za decu i odrasle, komedije i trilera, politike i zabave, sa očekivano katastrofalnom zaradom koja je isključila planirane nastavke.

Što ne znači da „Remo“ nije u skoro svim scenama krajnje zabavan, čime dolazimo do fenomena: svaki film sa Fredom Vordom u glavnoj ulozi koji bi bio inicijalni bioskopski promašaj, kasnije bi se ispostavio kao hit u video klubovima, i to na svim svetskim meridijanima.

Da li zbog prethodnog višegodišnjeg istraživanja i upoznavanja sveta, tek, Vordova na prvi i varljivi pogled apsolutno američka filmska persona lako je uspostavljala vezu sa gledaocem, odakle god da dolazi.

Takođe, čini se da je Vord bez stresa primao neuspehe, pa ga godinu dana nakon „Rema“ zatičemo – raspoloženog i predanog zadatku – sa Raulom Hulijom u donekle kultnom televizijskom filmu „Tesnaci Floride“ („Florida Straits“; r. Majk Hodžis, znan nam po remek-delu „Uhvati Kartera“ i još podosta toga).

Spisak filmova je, naravno, pucao zapanjujućim kvalitetom: „Bekstvo iz Alkatraza“ (r. Klint Istvud, 1979), „Južnjačka uteha“ (r. Volter Hil, 1981), „Silkvud“ (r. Majk Nikols, 1983), „Sajgon“ (r. Kristofer Krou, 1988), „Majami bluz“ (r. Frenk Armitaž, 1990), „Smrtonosna čarolija“ („Cast a Deadly Spell“; r. Martin Kembel, 1991), „Igrač“ („The Player“; r. Robert Altman, 1992)… Za postojanje filma „Majami bluz“ ima dodatnu zaslugu time što je kupio pravo na ekranizaciju, da bi, razumevši da godine čine svoje, prepustio glavnu ulogu u tom trenutku ličnog razvoja prilično genijalnom Aleku Boldvinu.

Ipak, prva pojava njegovog policijskog inspektora, kada od slepog doušnika pokušava da iskuka bednu pozajmicu, određuje ton filma čiji predstavnik reda i poretka ne može pasti niže dok mu odavno izmiče poenta ko zna iz kog razloga odabranog poziva.

Fred Vord je, pak, dobro odabrao i shvatio svrhu, i budimo ubeđeni da je probuđen u pola noći mogao da odgovori šta bi i gde dramski lik kojim se trenutno bavi u taj čas radio. Jer, on je nosio tuđa odela po sopstvenoj meri.