Ekskurzija kroz sramotu

Termin Aboridžin koristi se gotovo isključivo kada se misli na izvorne stanovnike Australije, etimološki značeći na latinskom upravo to – „ab origo“, tj. „od izvora“.

Već na tom stepenu nalazi se očigledan znak nepoštovanja koje dolazi iz davanja nejasnog identiteta stotinama hiljada ljudi zatečenih u Australiji krajem 18. veka.

Čak su i američki Indijanci dobili bolji terminološki tretman, mada nazvani po pogrešnom kontinentu.

Ukoliko bismo želeli da budemo sasvim politički korektni, Aboridžine bismo mogli zvati Kuriji, po najmnogobrojnijoj, jugoistočnoj grupi, na čijem jeziku ta reč znači „ljudi“.

Poenta upotrebe određenijeg termina bila bi u tome što aboridžina (malo početno slovo) zapravo ima svuda, pa bismo tako, na primer, mogli zvati i izvesnu Beograđanku pete generacije, ionako poznatu po izmišljanju imena, uz pohvalnu osobinu kupovanja karti za metro pre nego što se razgrabe.

Film „Uzvišenje“, trenutno na mršavom repertoaru srpskih bioskopa, najnoviji je u nizu australijskih filmova koji se bave sramotnim aspektima nacionalne istorije.

Istina, nije li svačija nacionalna istorija uglavnom sramotna?

Pred kraj filma, šef policije, u tumačenju osamdesetogodišnjeg ali i dalje živahnog Džeka Tompsona, izgovori ključni tekst: „Znaš li kako civilizacije bivaju izgrađene? Lošim ljudima. Lošim ljudima koji rade loše stvari, krčeći put za ostale“.

Ova dražesna teza upućena je Trevisu (Sajmon Bejker), tokom Prvog svetskog rata snajperisti u rovovima zapadnog fronta, sada, 1920. podine, policajcu zaduženom za privođenje kolonijalnoj pravdi lokalaca koji su prekršili „bele“ zakone.

Proganjajući jednu takvu grupu u zapadnjačka odela obučenih urođenika, Trevisova jedinica dolazi u dodir sa širom urođeničkom porodicom koja živi u divljini, tzv. „autbeku“ („tamo iza“), na skupljačko-lovački način predaka.

Susret dve vrste urođenika i sprovoditelja kolonijalne sile očekivano dovodi do masakra tokom kojeg Trevis okreće cev ka ponekom podivljalom saborcu.

Mali urođenik Gutjuk, jedini preživeli iz svog praistorijskog naselja, biva otpremljen u obližnju misionarsku ispostavu, dok Trevisov prestup biva zataškan.

Desetak godina kasnije, pojavljuje se urođenička banda rešena da uzvrati neselektivnom silom, i šef policije aktivira penzionisanog Trevisa, pod pretnjom obelodanjivanja grehova iz prošlosti.

Odrasli Gutjuk i Trevis zatim nevoljno polaze u istraživačku misiju.

„Uzvišenje“, sa dramskim scenama snimljenim „iz ruke“ (ili, da ne tvrdim, sa stedikema), širokougaonim objektivom, što je način koji pojačava dinamiku pokreta i ukrašava za australijski film očekivano tačne glumačke nastupe, takođe sadrži nekoliko desetina pejzažnih i opčinjavajućih vezivnih kadrova.

Ako je i samo zbog toga, a nije, „Uzvišenje“ vredi videti na velikom platnu.

No, nalazi li se tu i određeni problem, toliko akutan da je reditelj shvatio da je neophodno uvođenje „lika“ sokola koji nadleće ljudske aktivnosti (zgodno, Gutjuk znači soko)?

Suština je, impresionistička ili tarnerovska lepota je malograđanski uljez među događajima prikazanim u „Uzvišenju“.

Rediteljka Dženifer Kent je, recimo, srodnu priču filma „Slavuj“ („The Nightingale“) – jednog od pedesetak najboljih filmova prethodne decenije – stopila sa blatnjavim šumama Tasmanije, tvoreći kompleksni vizuelni užas lep samo iz bezbednosti klimatizovane bioskopske sale.

Ili, ako se vratimo još dalje u filmsku prošlost, eksterijeri kultnog „Besnog psa Morgana“ („Mad Dog Morgan“) iz sredine sedamdesetih komplementarni su u ovom slučaju sasvim smisleno poremećenom nastupu Denisa Hopera.

Ponovo, gledaočeve oči uživaju, dok se svest zahvaljuje kojoj god višoj sili u koju veruje što svakodnevicu provodi u svetu opremljenom četkicama za zube i toalet papirom.

Autori i autorke „Slavuja“ i „Besnog psa Morgana“ shvataju da se bave istraživanjem košmarnih ćoškova čovečanstva, dok nas reditelj „Uzvišenja“ posle svake scene navodi na pomisao kako bi bilo lepo imati novca i vremena za jednu turu po australijskim bespućima, vođenu od strane urođenika, naravno, koji će nam dodatno ispuniti trenutke dosade apartnom duhovnošću.

Ipak, ako zanemarimo grešku u pejzažnim koracima, „Uzvišenje“ je solidan film koji povremeno posećuje temu apsolutnog nerazumevanja koje se može rešiti jedino silom.

Poslednji čin najavljen je dugačkom scenom pregovora između urođeničke grupe i već pomenutog šefa policije (očigledno, Džek Tompson je tajno oružje reditelja bez kojeg bi nedostaci preplavili celinu). Policajac pokazuje grb na svom šlemu i kaže: „Ovo predstavlja Kralja britanske imperije, i to je Zakon na čije me sprovođenje obavezuje dužnost“.

Urođenik pokazuje svoju obrednu ogrlicu i veli: „Ovo je moj zakon. Dolazi iz tla, iz majke zemlje. Vi dolazite sa mora. Moj zakon je savršen, povezuje nas“. Dijalog ponekad zna da bude bespredmetan.