Ekspozicija za Margaret Tačer

Januar je 1974. godine i medicinska sestra Valeri (Rouz Vilijams) sprema se za prvi dan na poslu, u bolnici u istočnom, siromašnom delu Londona.

No, prvo što nam je prikazano je Valerin redovni košmar: mračna sobica, deo kancelarije direktora škole, i tamo jedva adolescentkinja Valeri u društvu zlokobnog, sredovečnog muškarca.

Autorka filma Korina Fejt, posle petnaestak godina kvantitativno mršavog ali za održavanje zanatske kondicije korisnog televizijskog rada, u debitantskom filmu već u prvoj sekvenci udara trenutno tražene tematske tačke.

Valeri je dete iz sirotišta, u školi sa ostalom, manje nesrećnom decom izdvojeno kao pogodno za zlostavljanje od strane osobe na poziciji neumitnog autoriteta.

Mrak, jasno je, nije njeno omiljeno okruženje, što će autorki poslužiti kao sigurni izvor nevolje glavne junakinje, i to sasvim prirodan uzevši u obzir istorijski okvir.

Naime, početkom 1974. godine štrajk rudara doveo je do restrikcija struje.

Fejt donekle liberalno koristi činjenice, budući da su bolnice bile izuzete iz restrikcija. Ipak, u karakteristično britanski razumnom raspadu koji se odvijao, može se prihvatiti da su deca i rizični pacijenti evakuisani u povlašćenije delove grada, dok je u bolnici namenjenoj ubogima ostavljeno nekoliko medicinskih sestara sa svećama da se brinu o malom broju trajno nepomičnih kojima noć u mraku neće promeniti stanje i zdravstvene izglede.

Kako god, nije loše iskoristiti film „Snaga“ da se malo podsetimo Velike Britanije tog doba, budući da bi nam to razmišljanje moglo pomoći da razumemo šta nam se u sadašnjosti događa.

Rudari tokom prve polovine sedamdesetih nisu protestovali samo ispred svojih postrojenja, zabranjujući ulazak malobrojnim štrajkbrejkerima, već su se primenjivale i organizovane akcije sprečavanja prevoza rude iz velikih skladišta ga elektranama.

Državni aparat nije bio pripremljen i jedino što je torijevski premijer Edvard Hit mogao da učini je bilo raspisivanje izbora sa temom „Ko vlada ovom zemljom?“.

Glasači su prepoznali slabost i poručili „ti svakako ne“, a valja primetiti da britanska vlast posebno uživa u raspisivanju referenduma ili izbora nalik referendumu bez obezbeđivanja rezultata kapilarnim glasovima, džipovanim patrolama i ostalim srpskim tekovinama.

Kakvi amateri. Četiri godine kasnije konzervativci će se vratiti na vlast, ovaj put sa Margaret Tačer na čelu, i od tada više nije bilo šale.

Policija je od usamljenih grupica „bobija“ u kaputićima transformisana u silu nalik vojsci.

U Lesteru je izgrađen operativni centar iz kog je organizovano slanje brojnih i ozbiljno opremljenih jedinica spremnih na, što bi rekao Aleks iz „Paklene pomorandže“, „malo starog dobrog ultra nasilja“. Zakonski je takva delatnost omogućena zabranom protestovanja van radnih mesta.

Dakle, masovno okupljanje da bi se sistem udario u tački slabosti (poput skladišta rude) proglašeno je nelegalnim. Ah, da… Vlada Margaret Tačer je od prvog radnog dana počela sa energetskom pripremom za sledeći štrajk rudara, svesna da restrikcije struje vode jedino ka gubitku narednih izbora, dok je sama Tačer u internim dopisima citirala Makijavelijeve misli. Profesionalka od koje vredi učiti.

Valeri je postavljena u neobičan društveni trenutak.

Sa jedne strane, stara hijerarhija, sa muškarcima u odelima i doktorskim mantilima koji izazivaju strahopoštovanje, održava narativ žrtve koja uglavnom ćuti, a kada se desi da progovori, tada laže.

Sa druge strane, isti ti moćnici pokazali su se preslabi da pobede nekoliko solidno vođenih sindikata. Mrak kroz koji će Valeri tumarati krije još više nepoznatog nego obično.

Dok iz tamnih hodnika vreba stilski očekivani, mada kontekstualno složeniji duh, svakih par scena poneki odnos likova ili dijaloški začin nas vraćaju u stvarnost užasniju od bilo kog naglog montažnog reza.

Uzmimo medicinsku sestru Barbaru, Valerinu drugaricu – ili, tačnije, poznanicu iz škole – jednu iz mnoštva koje u korenu seče pobunu ugnjetavanog pojedinca.

„Sada se zovem Bebs“, kaže ona, transformisana u zabavnu devojku koja održava mazohistički odnos sa domarom iz radničke klase dok stremi ka udaji za unutrašnjost nekog belog mantila, svejedno kog.

Njeno ponašanje toliko je nalik sestri Slavici iz „Variole vere“, dok je krajnja sudbina gotovo identična jednoj sceni iz „Kozare“, ne smem reći kojoj, da sam sklon pomisli da Fejt među saradnicima ima i ponekog jugo-emigranta.

„Snaga“ sadrži klasičan „kjaroskuro“ horor stil, pre svega atmosferski zahvat istorijskog perioda koji mami istraživanje/podsećanje, te glumu visokog nivoa, sa kadrovima kroz koje curi osećanje postavljeno u žanrovsku konstrukciju. Jedino… svi muškarci su zlikovci i, poput „Kozare“, „dobri Nemac“ je negde daleko.