Eksterijer u inat svima

Očekivano, jedan broj filmskih i televizijskih autora pokušao je da prekrati pandemijsku dokolicu brzinski pišući scenarije namenjene realizaciji u kućnim uslovima.

Moram da priznam da sam svesno izbegao nekoliko filmova tog tipa, od kojih su najzapaženiji bili „Songbird“ i „Host“.

Kome je potrebno još ulja na toj tužnoj vatri na kojoj se krčka bljutava hrana za preživljavanje?

Pokušao sam, pak, da gledam britansku seriju „Staged“, o dvojici glumaca (i to zanimljivih  – Dejvid Tenant i Majkl Šin) koji putem Zuma pokušavaju da sa rediteljem sprovedu probe Pirandelove drame „Šest lica traži pisca“ i odustao posle dve kratke epizode.

Čini se da je osnovni problem bio u tome što su „lokdaun“ i ostale novogovorne tekovine u zapadnom svetu uspostavljene kao dogma.

Stoga, ceo komplet zgodnih tema – naročito ako su vaši likovi umetnici, valjda ljudi u potrazi za alternativnim gledištima na stvarnost – ostaje nedostupan zbog straha autora da će biti proglašen za antivaksera, teoretičara zavere, sledbenika devolucionih struja…

Pobuna je kompromitovana, isprljana, i izgleda toliko u povlačenju da postaje primetna pukim izvođenjem filmske priče u eksterijer.

Ben Vitli je britanski filmski autor koji je prilično kasno, sa četrdesetak godina, započeo svoj opus žanrovskih filmova sa festivalskom crtom, odbojnih za dominantnu struju ljubitelja horora naklonjenu uobičajenim živi mrtvaci/duh u mračnoj kući/svet nakon apokalipse konstrukcijama.

Posle par izleta u crnu komediju ili triler (a uvek sa jasnom mizantropskom notom – možda je razlog što je pre toga decenije proveo radeći u advertajzing industriji) 2015. godine stavlja sav ulog na sto ekranizacijom Balardovog romana „High-Rise“.

Pada treskom, napušten i od publike (svakako u dovoljnoj meri da ne opravda prilični novac koji je uložen) i, uglavnom, od kritičara – specijalizovanih, onih što su ranije podržavali njegovu „low key“ delatnost, te onih iz većih medija, što preporuku smatraju najvažnijim aspektom teksta.

„High-Rise“ se, svakako, ne može preporučiti bilo kome, a ja jedino mogu da napomenem da se film našao na mojoj listi najvrednijih iz te godine.

Nakon toga, par godina nije puštan da prilazi blizu studijskog sefa, i za to vreme je režirao epizode serije „Strange Angel“ – jedne od najzanimljivijih televizijskih pojava prethodne decenije – te se zabavljao „kokni“ čitanjem Vinterbergovog „Dogma 95“ klasika „Festen“ u filmu/dramskoj vežbi „Happy New Year, Colin Burstead“.

Netfliks mu zatim daje novu šansu za malo globalnog juriša kroz „Rebeku“.

Ponovo doživljava kritičarski poraz; možda zato što je mizoginija literarnog predloška (koja, inače, guši i truje Hičkokovu verziju) prepoznata i razigrana, i to na način ne preterano mio politički korektnim očima.

Očigledno, radi se o čoveku koji voli da se igra, i to po predelima sopstvenih estetsko-ideoloških merila, pa koliko prođe, što nas dovodi do filma „In the Earth“.

Biolog Martin (Džoel Fraj) stiže u nacionalni park, negde, valjda, u velškim šumama (Bristol se pominje kao veći grad kroz koji je morao da proputuje) da bi se pridružio nekadašnjoj koleginici u istraživanju poljoprivrednog potencijala lišajeva koji podzemno povezuju korenje drveća, tvoreći masovnu simbiozu biljnog sveta.

Neka vrsta globalne pandemije je u toku – u jednom kadru prikazana nam je i zlokobna plava maska za jednokratnu upotrebu – i reklo bi se da stupamo u metafilmske predele.

Naime, „In the Earth“ je snimljen prošlog avgusta, i čini mi se da je kovid poslužio kao podsticaj scenarističkog procesa.

Narativno, pak, odsustvo izletnika korisno je za naučnike koji, odjednom, imaju praznu šumu na raspolaganju.

Vrlo brzo, pandemijska tematika je sklonjena u stranu, dok nam podtekstualno ostaje razmišljanje o svim načinima na koje čovek čini štetu prirodi, u bici bez izgleda za pobedu.

Martin se upoznaje sa šumarkom Almom (Elora Torčija – italijansko-indijska mešavina iz Engleske), zaduženom da ga sprovede do središta nacionalnog parka, u sceni koju Vitli koristi da nas opremi i saznanjem o druidskoj istoriji regije.

Tako snabdeveni „čovek/nauka/priroda kao bog“ kontekstom, koračamo zajedno sa Martinom i Almom kroz šumu, uz karpenterovsku muziku i jasne aluzije na „Stalkera“.

Odlično je što nemam prostora za dalje otkrivanje fabule, budući da će vas „In the Earth“ varljivo odvesti u pravcu ruralnog „slešera“, da bi, kada dvojac junaka konačno stigne do Martinove prijateljice dr Vendl (Hejli Skvajers iz „Ja, Danijel Blejk“), film sigurno skrenuo ka intelektualnoj psihodeličnosti – inače, gledao sam ga u društvu biološkinje koja je dobar deo života provela ganjajući se sa oposumima po Australiji, te je naišao na pravu publiku, ornu za učešće („On nije pravi biolog“, posle Martinovog kukanja i nesnalaženja u prirodi; „Salonski biolog?“; „Da! Laboratorijski pacov“).

A Vitli? Sledeći posao mu je nastavak „Megalodona“ sa Džejsonom Stejtamom. Neko će plakati.