Elitizam za jednokratnu upotrebu

Biće da nije dobar znak kada imam problem da se prisetim nemačkog filma sa preksinoćnjeg otvaranja festivala, samo je pitanje za koga, mene ili film.

Svakako je jedna od odlika starenja i izbegavanje da se zamerate po svaku cenu, pa stoga biram da se ne bavim jednim drugim filmom sa čijim autorom ću se neminovno „sresti u gradu“, a projekcija trećeg je obustavljena nestankom struje… Pa, ostaje da se „upare“ dva recentna primerka nemačke filmske produkcije, već pomenuti kojeg valja na kratko otrgnuti od zaborava, te još jedan, odgledan pre dvanaestak sati, čiji su prizori još uvek umereno bliski svesnim delovima mozga.

Što bi se na okupatorskom špraheu reklo, alzo… Andreas Drezen bez prekida radi već tri decenije, putem svih postojećih filmsko/televizijskih formi, a na Paliću je bio prisutan pre desetak godina kada je njegov film „Zaustavljen na putu“ („Halt auf freier Strecke“) proglašen za najboljeg učesnika glavnog programa.

Zanimljivo, sećam ga se, što, opet, možda govori o filmu a možda o meni. Bio je užasan, sa glavnim junakom koji dva filmska sata umire od tumora na mozgu, disekcijom njegovog malog, naoko uludo potrošenog života i bolesnikove pristojne porodične zajednice ispunjene racionalnom ljubavlju, te jadnom pojavom žene u koju je bio nekada davno zaista zaljubljen.

Baš divno, i čini mi se da sam tada napisao da je autor mogao i da napiše esej na teme koje ga intrigiraju, umesto što nas je mučio svojim, bez sumnje, kvalitetnim filmom. No, za potrebe današnje analize korisno je primetiti da je „Zaustavljen na putu“ vizuelno bio na granici između televizijskog (nepretenciozna kamera, mali budžet) i festivalskog filma (dugački kadrovi, tišina) da bi reditelj Drezen u poslednje vreme svom stilu dodao i komponentu prijemčivosti za širu publiku.

U tu svrhu, pronašao je novu obaveznu scenaristkinju, posvetio se biografskim pričama, i 2018. godine dobio sve nemačke filmske nagrade (da kažemo, nemačke Oskare) sa filmom „Gunderman“ („Gundermann“), o istočnonemačkom kantautoru i rudaru, saradniku „Štazija“ koji se teško snalazio nakon pada Zida i umro krajem devedesetih od izliva krvi u neki od neodređenih vitalnih organa.

Priča, očigledno, ima jednaku „divnoću“ kao „Zaustavljen na putu“, no, stil je promenjen u pravcu dinamičnosti scena, dijaloga sa humorističkom svrhom, te istorijski tačnog kostimiranog šarenila koje nas tokom gledanja izmešta u paralelni svet.

Sve što je navedeno u prethodnoj rečenici može se odnositi i na novi film rediteljsko-scenarističkog tandema (ili autorskog trilinga, pošto Drezen ponovo koristi odličnog glumca iz „Gundermana“, imena Aleksander Šaf).

Jesen je 2001. godine i Rabije Kurnaz (Meltem Kaptan – budući da ima četrdesetak godina a nema filmsku biografiju, pretpostavljam da se radi o „stand-up“ komičarki), bremenska domaćica rođena u Turskoj, jednog jutra ne može da locira devetnaestogodišnjeg sina Murata.

Poseta lokalnoj džamiji ne sluti na dobro, da bi par meseci kasnije policija obavestila Rabije i njenog muža koji radi u fabrici Mercedesa da je momak kao saradnik Al Kaide uhapšen u Pakistanu, odakle je mračnim kanalima prebačen u američki zatvor u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi.

Sled događaja je očekivan: Rabije opsesivno stupa u pravnu borbu, nasumično pronalazeći do tada na malim slučajevima angažovanog ali levičarski orijentisanog advokata (pomenuti Šer koji obavlja funkciju katalizatora za elitističkog festivalskog gledaoca); ulog se povećava, sa fondacijom za zaštitu građanskih prava koja finansira pripajanje slučaja ostalima tog tipa koji stižu do američkog Vrhovnog suda; Rabije i advokat su u svakoj sceni tzv. „ribe na suvom“, sve do obavezne pobede autsajdera nad sistemom.

Ipak, Drezen i scenaristkinja Štiler znaju kakvoj publici se obraćaju, pa je kraj filma nalik ravnoj liniji – „krešenda“ nema, sa Rabije koja briše svoj lik društvene aktivistkinje čim je postigla cilj, i advokatom koji se suočava sa činjenicom da je do uspeha konačno došlo zaslugom demohrišćana, dok su se socijaldemokrate za koje tradicionalno glasa pokazali nezainteresovani za otvoreni sukob sa američkim institucijama.

Autori mudro drže ravnotežu, sa elementom političke nekorektnosti kojom operišu u svakoj sceni sa nemačkim Turcima, te epilogom koji pripitomljava i poslednjeg festivalskog gledaoca, besnog što mu je podmetnut „narodski“ film. Izuzetno vešti igrači.

Vešt je i reditelj filma „Ne!“ („Nö“) Ditrih Brugeman, čiji je svaki film „formatiran“ na način da bez opasnosti po bilo koga može biti deo festivalskih selekcija, da bi ga se, nakon što završi „turu“ za pametnjakoviće, moglo prodati distributerima i na kratko smestiti u „civilne“ bioskope.

Uz to, radi se i o stilskom kameleonu koji će upotrebiti obeležja američkog nezavisnog filma devedesetih („Tri sobe/kuhinja/kupatilo“/“Drei Zimmer/Küche/Bad“; 2012) ili teške religijske muke nalik radovima Ulriha Zajdla („Stanice krsta“/“Kreuzweg“; 2015), uspešno ostvarujući utisak originalnosti, iako sa krajnjom namerom jednovečernje upotrebnosti i održavanja samoljublja publike.

NJegov ovogodišnji film smesa je uzora od Bunjuelovih remek-dela fragmentarne dramaturgije („Mlečni put“, „Fantom slobode“), preko „Smisla života Montija Pajtona“, do ontoloških pokretnih „tabloa“ Roja Andersona.

Kroz trinaest „jednokadarskih“ sekvenci pratimo vezu glumice Dine (Ana Brugeman, sestra i redovna koscenaristkinja) i hirurga Mihaela (Aleksander Kuon), od zaljubljivanja, prvih ozbiljnih razgovora o budućnosti, roditeljstva, sve do manje ili više izvesnog raspada vanbračne zajednice.

Stil nas vraća ka navedenim uzorima, sa likovima koji, vrišteći podtekst, razbijaju malograđansku normalnost, ili na komičan način čine nepojamne stvari tokom porodičnih sahrana.

Zapravo, ceo film je nalik „stand-up“ umetniku koji „izgovara ono što svi mislimo“, dok dramsku težinu daju epizodni glumci – pomenuću Marka Vaškea (usput koristeći priliku da preporučim televizijsku seriju „8 dana“/“8 Tage“) kao nihilističkog ginekologa ili Ridigera Foglera kao Mihaelovog pacijenta koji mu tokom nekoliko minuta kliničke smrti pojašnjava surovi besmisao velikih životnih odluka.

Poput Drezena, Brugeman je razuman momak koji pre svega zna šta i za koga radi. Posledično, njegovim delima ne mogu se pronaći veće zamerke – osim derivativnosti, naravno, ali šta je danas originalno? A ako ćemo film skoro potpuno zaboraviti posle par dana, nije važno. Napraviće novi.