Falični demon koji je prenosio istinu

Stenton je, povodom smrti, na ovim stranicama dobio zasluženu pažnju („Specijalni reporter sa ‘tih mesta’“, 19.9.2017), te je sada u najmanju ruku simetrični red da isti tretman dobije i Volš.

No, ima još jedan razlog, ukoliko činjenica da je Volš bio jedan od najspecifičnijih epizodista američkog filma od sedamdesetih pa do smrti (do smrti, gotovo u devedesetoj godini života, je i radio; nije se ženio ni imao decu) nije dovoljna da zasluži tekst, a jeste.

Naime, nekada davno, na fakultetu, igrali smo se igre „omiljeni film“.

Izbor nije bio definitivan, i nije ga se imalo shvatati previše ozbiljno, ali zabavljalo nas je da sebi prišijemo značku koja nas određuje.

Jednom kolegi je na čast i teret za metaforičkim reverom visio Karpenterov „Napad na policijsku stanicu“, drugom, davno beše pa nisam siguran, „Bad Taste“ ili „Braindead“ Pitera Džeksona.

Meni, možda zato što sam uvek bio pomalo (čuj, pomalo…) elitista, svidelo se da to bude prvi film braće Koen „Krvavo prosto“ („Blood Simple“).

Dakle, kao što primećujete, ništa Tarkovski, ništa Felini, ništa Jasuširo Ozu, i sa ove distance mogu da primetim da to nije moglo da izađe na dobro u kulturi u kojoj se na žanrovska umetnička dela gleda sa drugačije, kvazielitističke a zapravo duboko provinicijalne visine.

Ili, pre, iz duboke rupe iz koje nam nema izlaza.

Elem, M. Emet Volš je od strane debitantskog autorskog dvojca odabran da bude srce tame koje kuca u sredini filma „Krvavo prosto“, pumpajući život ka ostalim podjednako mračnim delovima fizionomije.

A počeo je kao fini momak iz Vermonta, trivijalne, zaboravljive pojave i gluv na jedno uvo, koji je krajem pedesetih završio lokalni ekonomski fakultet i onda, inspirisan zadovoljstvom dobijanim iz učešća u dramskoj sekciji, došao u Njujork sa željom da postane glumac.

Zapravo, „želja“ je pogrešna reč, budući da će, mnogo decenija kasnije, reći: „Svakoj ulozi pristupam kao da mi je poslednja, pa bi dobro bilo da je uradim najbolje što mogu. Plaćaju me za nešto što bih radio i besplatno“.

Dakle, o potrebi se radi, a bez toga se nije ni moglo izdržati desetak godina „unošenja tacni“ na pozorišnim scenama.

Jer, Volš je bio tipičan primer glumca koji mora da sačeka sredovečnost da bi počeo da nadograđuje dramske celine svojom posebnošću.

Poseban jeste bio, vrlo.

Lice sa razrogačenim očima napuštao je visok, tih glas, nekakva verbalizovana muka postojanja – pri tome, lagana, svakodnevna, jer je neumitna.

Zatim, tu su ostala sredstva, i nije bilo glumca kojem je, po potrebi, u toj meri minimalno podrhtavao svaki mišić na licu i telu.

Zatim, kada bi mahnito potrčao, delovalo je kao da ga korak deli od raspadanja na sitne delove.

Ovo sve zvuči kao rediteljska noćna mora, međutim, samo najbolji su u stanju da sklapaju elemente šmiranja da bi na koncu dobili kolekciju opravdano nadograđene stvarnosti.

Sam Volš kaže: „Kada se pojavim u kadru, hoću da vidite doktora, ili policajca, a ne M. Emeta Volša“.

U skladu s tim, kada je trčao za Stivom Martinom u filmu „Kreten“ („The Jerk“), apsurdističkoj komediji na tragu Volterovog „Kandida“, to je činio na način koji najavljuje abnormalno kontrolisane kretnje Roberta Patrika kao androida T-1000.

Prilagođavao se, dakle, i bio često – u, recimo, „Blejd Raneru“, ili u „Fleču“ – dramska funkcija.

U filmu „Straght Time“ je, pak, bio odvratni pandurski gad zadužen za kontrolisanje osuđenika na uslovnoj slobodi koji proganja Dastina Hofmana.

„Pristupio sam mu kao pristojnom čoveku sa teškim poslom“, kaže.

Kako su osamdesete odmicale, Volš je postao „Jedan od desetak glumaca određenog tipa, uz Brajana Denehija, Čarlsa Durninga, Harija Dina Stentona…“, te su braća Koen upravo za njega napisali lik privatnog detektiva/ubice u filmu „Krvavo prosto“.

Finansijska konstrukcija je bila klimava, i Volš je bio plaćen u formi dnevnica koje je zahtevao da mu uručuju u gotovini („Ljudi, ne znam vas“).

Mladi neznanci (direktoru fotografije Beriju Zonenfeldu je to takođe bio prvi film, kao i kompozitoru Karteru Burvelu) su dobro znali šta rade, scenaristički i tehnički (kao i kako da suština i forma budu na zajedničkom, gotovo ezoteričnom poslu).

Volš je bio lik koji izaziva radnju (ili je vrlo brzo preuzima, nakon što biva angažovan od strane muža osramoćenog preljubom mlade žene), falični demon koji donosi pošast, i čijeg postojanja, pritom, naši junaci, nesrećni preljubnici (Frensis Mekdormand i Džon Gec) nisu svesni do samog raspleta.

Triler je to o užasu iza vidljive stvarnosti, o urbanom Teksasu u kojem se nepojamni amoral i nasilje dešavaju od prvog do poslednjeg kadra a policija jedva biva pomenuta.

Nema ih.

Koeni su mu, tokom snimanja i montaže dodatno shvativši šta su u Volšu dobili, dopisali uvodni monolog izgovoren preko prizora prerije naružene ljudskim đubretom: „Svet je pun onih koji se žale. Ali činjenica je da ništa ne dolazi sa garancijom. Briga me da li si Papa, predsednik Amerike ili ‘Čovek godine’ časopisa Tajm. Nešto uvek može poći po zlu. Pa, hajde, kukajte, ispričajte komšiji o svojim problemima, tražite pomoć, i gledajte ga kako bega. U Rusiji su stvari osmislili tako da svako radi za svakoga. Barem u teoriji. Ali ja znam za Teksas, i ovde dole… si sam na svome“.

Svidelo mi se to pre četvrt veka, a sada znam da je istina.

Stvar dodatno pogoršava što još malo pa nećemo imati umetnike nalik M. Emetu Volšu, kadre da nam tu istinu prenesu na način koji nas goni da koračamo napred.