Farsa u potrazi za filmskim jezikom

Ukoliko nisam već na početku „Kelta“ izgubio koncentraciju na desetak sekundi, natpisa koji određuje vreme radnje nije bilo, te su autorke, brzo i sažeto, ekspoziciju likova prošarale radijskim vestima o inflaciji, benzinom u plastičnim kanisterima i ostalim znacima života upravljanog bazičnim preživljavanjem. Jasno, početak je 1993. godine, ili kraj, što nije lako raspoznati budući da je cela ličila na završetak nasilne porodične svađe čiji učesnici sede u ćoškovima odlažući trenutak suočavanja sa stvarnošću.

Otac filmske porodice je, verovatno, završio neki za stresna vremena bezvredan fakultet, pa sada radi kao taksista dok je majka, valjda, profesorka nečega, u srednjoj ili osnovnoj školi. Scenaristički razumljivo, glavnim likovima data je šansa da budu definisani detaljima, dok o profesionalnom, ideološkom i seksualnom statusu epizodnih likova dobijamo instantni komplet podataka. Umesto odgovora na puno dosadnih i u drami neophodnih pitanja, majka nam u prvoj sceni filma daje dugačko jutarnje samozadovoljavanje, sugerišući brak u kojem su žena i muškarac na mnoge načine prepušteni sopstvenim mogućnostima.

Jedina koja ih primorava na zajednički napor je devetogodišnja ćerka čiji rođendan – sa maskenbalskom temom nindža kornjača – valja proslaviti (jedinstvo mesta, vremena i – ako prihvatimo da je rođendan jedini element priče koji je počet i dovršen – radnje).

Šta se u filmu zapravo dešava? Nakon kostimografsko-scenografskog festivala u prvih pola sata, pada noć, kućno osvetljenje postaje žuto i skromno, pa nam ostaje da uronimo u likove. Za razliku od današnjih rođendana u igraonicama, pre trideset godina deca su nagomilavana u sobu i ostavljana da sama organizuju svoje aktivnosti (odrasli bi, kao u slučaju kuma mojih roditelja, eventualno promolili glavu samo da bi glasno pitali „ko je ovde najjači?“, i kikoćući se povukli ostavljajući darvinizmu da obavi svoje). Zapravo, i u životu i u „Keltima“, odrasli su koristili rođendane svoje dece da bi napravili sedeljku. Gosti na sedeljci u „Keltima“ su majčin brat (doktor, homoseksulac), očev brat (bivši skins, sada panker anarhističke provenijencije – što praktično znači da recituje nekoliko napamet naučenih rečenica), agresivna hedonistkinja poreklom iz Slavonije, dve lezbejke – profesorka engleskog i njena donedavna ljubavnica koja je dovela mladu dramaturškinju na sedeljku u cilju izazivanja ljubomore (inače, čini mi se da je reč „dramaturškinja“, kako se devojka definiše, ušla u upotrebu koju godinu kasnije), jedan gradski momak, u najmanju ruku biseksualan…

Od drugog čina filmom dominiraju ljubavni odnosi unutar grupe prijatelja koji se poznaju već decenijama. Ako se setimo prve scene i osnovnog bračnog sukoba, shvatamo da političko-istorijska analiza ustupa mesto smesi bergmanovske bračne muke i farse, što ne mora da bude loše u slučaju da su sastojci jela dobro izmereni a rerna okrenuta na pravu temperaturu.

Homoseksualnost u okviru grupe je javna na neprimeren način za 1993. godinu. Da li su autorke, suviše mlade da bi se zaista sećale vremena kojim se bave, odlučile da se okrenu ljudima, nezavisno od epohe i tragajući za univerzalnošću? Međutim, profesorka engleskog će zatim raspričano analizirati stanje pozorišta za vreme inflacije i sankcija, kao mesta dostupnog jedino političarima, gangsterima i njihovim ljubavnicama.

Neujednačenost bi mogla biti osnovna zamerka dinamičnim i, zapravo, široj publici namenjenim „Keltima“, kao i nejasnoća tačke do koje se želi stići, što postaje primetno tokom poslednjeg čina. Majka tada napušta sedeljku da bi tumarala predgrađem, u nadrealnom ili simbolističkom segmentu tokom koga bi se moglo desiti bilo šta.

Nakon prijatnih i nimalo dosadnih sat i četrdeset minuta u bioskopskoj sali, „Kelti“ su ubrzano izvetrili ne izazvavši dalje razmišljanje, osim onog koje se tiče pitanja da li je bilo moguće na samom početku pisanja scenarija učiniti nešto drugačije, nešto što bi celinu primaklo, recimo, snazi „Ledene oluje“ Anga Lija? Za to bi bila neophodna nekakva grupna aktivnost koja menja sve, ili tema razgovora koja prijatelje sve više vodi u smeru nepopravljive svađe. Da li je rediteljka trebalo da se liši pomoći koscenaristkinje i napiše scenario nepročišćenim nagonom, čime bi rizikovala gubitak razumevanja publike ali bi možda pronašla jednu nit koja je zaista zanima?

Da li je, da se zadržimo na režiji, valjalo pronaći nekakav stil, budući da naturalistički predstavljeno okruženje to nije, kao ni kamera koja nas postavlja u poziciju ili još jednog gosta sedeljke u grupnim scenama, ili voajera u intimnim?

* * *

Namerno „Keltima“ uparujem film „Superiorno“, da bih istražio kuda nas naglašeno prisustvo filmskog jezika može odvesti kada se bavimo gotovo istim istorijskim periodom. Zima je, kraj osamdesetih, i Merijen, pevačica pank benda, beži od svog poremećenog momka (inspirisanog Linčovim junacima iz „Plavog somota“ ili „Divlji u srcu“) u grad na severoistoku SAD u kojem živi i pokušava da ostane u drugom stanju njena sestra bliznakinja Vivijen (igraju ih jednojajčane bliznakinje).

Merijen se prvo skriva u sestrinom domu, uz tiho neslaganje dosadnog zeta, nepušača i kolekcionara starinskih kutija za duvan. Zatim, zbog mira u kući, Vivijan natera sestru da se zaposli u prodavnici sladoleda, da bi uskoro počela da na posao odlazi umesto nje (Merijen, zvanično, mora da radi na svojoj muzičkoj umetnosti, dok nam je jasno da Vivijen zapravo spremno prihvata malu ekskurziju iz svog učmalog života). Tamo počinje da redovno puši travu i vodi simpatično besmislene razgovore sa klincem, sinom vlasnice.

Kod kuće, muž će je zateći kako proba sestrinu belu kožnu jaknu sa resama, što će ga seksualno uzbuditi – no, nakon malo strasnog ljubljenja, insistiraće da dalju akciju iz potkrovlja presele u spavaću sobu. Nešto se stalno dešava, sa spoljašnjom opasnošću koja se sve više približava osnovnoj liniji identitetskih pitanja. Ako tome dodamo da su osamdesete propuštene kroz stil filmova Hala Hartlija sa početka devedesetih, dobićemo Prustovu madlenu koja nas vraća u davna vremena, dok nam je dovoljno stalo za sudbinu likova.

„Superiorno“, naravno, film namenjen suženoj publici koji nas, bez obzira, podseća da, kao što pisac mora za početak puno da čita, i reditelj mora biti gotovo patološki opsednut filmskim jezikom.

Možda je to najveći problem ne samo „Kelta“ već cele srpske filmske zajednice.