Ranijih godina, odlazak na palićki filmski festival podrazumevao je i puno sati šetkanja i razgledanja Subotice. Od prošle godine su, pak, dva glavna programa u potpunosti izmeštena u bioskope koji se nalaze pored palićkog jezera, što je celom festivalu donelo u poslednje vreme društveno preovlađujuću atmosferu manje ili više dobrovoljnog karantina.
Novinari i ostali gosti, dakle, vreme provode u krugu bioskop – hotelska soba/restoran – konferencije za medije – samoposluga – festivalske žurke (a ko želi, doda i bazen ili posetu Zoo vrtu; tenis se odavno ne igra), uspešno eskivirajući stvarni svet, tokom ovogodišnjeg izdanja manifestovan, recimo, novosadskim uličnim peformansom sa naslovom „Veži ga! Aaah! Polugu napravi! Aaaargh!“.
Ko se putem mobilnih uređaja i upozna sa takvim vestima, potom ih ne pominje, da ne bi prljao uzvišenu atmosferu i bavljenje angažovanim temama predstavljenim u filmskim delima.
A vrednih dela je, po običaju bilo, iako su se, takođe po običaju, profesionalni posetioci nakon par dana tiho bunili kako program ne valja, iznova zaboravljajući hladnu racionalizaciju po kojoj dvadesetak naslova mora, zakonom verovatnoće, sadržati i par solidnih filmskih radova.
Tako, užem izboru za najboljih dvadeset filmova godine sada mogu da priključim „Rimini“ Ulriha Zajdla (i koscenaristkinje Veronike Franc) i „Pušenje izaziva kašalj“ („Fumer fait tousser“) Kventina Dipjua, dok su na širem spisku, sa solidnim izgledima da ne završe ispod crte, „Sick of Myself“ („Syk Pike“, u orginalu, mada je autor izabrao engleski prevod naslova za međunarodno predstavljanje) Kristofera Borglija i „Budale“ („Glupcy“) Tomaša Vasilevskog.
Niko nije mogao da pre par meseci pretpostavi da će novi film Mišela Azanavisijusa biti prikazan i na Paliću, ponajmanje ja, te sam se tada kolumnistički raspisao i usput ga kaznio budućim negledanjem – zbog podleganja pritiscima Ukrajinskog filmskog centra i promene originalnog naslova „Z“.
Posledično, poslednje večeri festivala nisam prisustvovao ni dodeli nagrada koja je prethodila specijalnoj projekciji filma i na taj način propustio nastup ukrajinske, valjda, glumice koja je teškom mukom doputovala iz Hersona kako bi preuzela trofej.
Kasnije sam obavešten da je gošća više puta sa bine viknula „Slava Ukrajini!“, posle petog ili šestog dobivši aplauz snebivajuće publike – taj aplauz tumačim kao pokušaj od vrste „‘ajde da nešto uradimo kako bi prestala“.
A barem je ta, festivalska, publika, generalno prozapadno određena po pitanju sadašnjeg geopolitičkog stanja, dok se pita, „mora li baš da se sluša to dranje?“.
Mora, u civilizaciji binarnog mišljenja, gde se poruke uspešno prenose masi jedino vrištanjem dve reči, ili, kako su FSB-ovi marketinški eksperti dobro shvatili, usamljenim slovom. Što me dovodi do iznimno neprijatne teme.
Festivalske selekcije manifestuju jedno surovo pravilo. Naime, kao i za države, i za filmska dela važi da ukoliko želite da budete deo zapadne hemisfere, neko vreme ćete morati da provedete u karantinu, dok ne dokažete da ste izlečeni od određenih teških oboljenja.
U isto vreme, vaše zapadne kolege imaju dozvolu (ili, pre, podsticaj) da, sa svoje strane barijere, rade šta god žele. Upotrebiću nekoliko primera iz palićkog programa, a u pitanju je festival evropskog filma, stoga idealan za ogled.
U nemačkom filmu „Rabije Kurnaz protiv Đordža Buša“ („Rabiye Kurnaz gegen George W. Bush“, r. Andreas Drezen), glavna junakinja, nemačka domaćica rođena u Turskoj, prikazana je prenaglašeno, karikaturalno, kao vesela, dečije naivna varvarka nesputana pravilima civilizovanog sveta u kojem se nekim slučajem obrela; takođe nemački „Ne!“ („Nö“) Ditriha Brugemana bunjuelovski je kolaž scena, jednim delom, poput uzora, namenjen šokiranju malograđanštine, u čemu se koristi ceo dijapazon neprimerenih ispada (iz usta pristojnih, liberalnih osoba koje glasaju za Zelene, naravno), te sa ciničnim pogledom na moderne tekovine kao što je gej venčanje; pomenuti „Rimini“ je surovi, iako metaforični napad na trenutno stanje i tužne izglede za budućnost Evrope; norveški „Sick of Myself“ prikazuje poremećenu i samoživu glavnu junakinju koja se samokasapi kako bi postala „zvezda trenutka“, uz pomoć modne agencije što zastupa inkluzivnu klijentelu (čime se film ruga modernoj „sve može biti prelepo“ političkoj korektnosti); belgijski „Close“ Lukasa Donta nakon pola sata napušta priču o potencijalnom homoseksualnom odnosu dvojice dečaka u zadrtoj sredini – koja i nije toliko zadrta, i deluje da bi, uz malo poteškoća, uspela da prihvati dati odnos – da bi prešao na dublje istraživanje rodnog formatiranja; francuski „Pušenje izaziva kašalj“ živi od neprijatnosti koje izaziva, sa, između svega ostalog, balavim pacovom kao šefom superherojkse ekipe koji u svoj krevet prima sve ženske članice. Valja reći da bi svi navedeni filmovi mogli izazvati „da li je u redu da ovo gledam“ reakciju američkih intelektualaca koji svaki dan provode u strahu da će neka njihova dvosmislena objava na društvenim mrežama biti pogrešno shvaćena, vodeći do društvenog kaštigovanja i „crne liste“.
Ali, zapadna Evropa je došla do tog stepena civilizovanosti da se od festivalskih filmova traži poigravanje sa političkom nekorektnošću.
Zatim smo tu mi, ljudi sa istoka, koji pišući scenario za festivalski film u rukama imamo nešto nalik formularu za dobijanje vize.
„Strahinja Banović“ Stefana Arsenijevića (engleski naslov je „As Fas as I Can Walk“) nas upućuje ka saosećanju sa migrantima, ka zaključku „svi smo jednom bili, ili ćemo biti u tom položaju“, uz srpsku epsku pesmu kao lajtmotiv; rumunska „Magnetna rezonanca“ („M.R.N.“) Kristijana Munđijua, dobitnik glavne nagrade, osnovni sukob crpi iz nekoliko muškaraca sa Šri Lanke koji dolaze u gradić – čija radna snaga je otišla putem Nemačke – kako bi radili u lokalnom pekarskom postrojenju, što budi provincijalni šovinizam; u poljskoj „Tihoj zemlji“ („Cicha ziemia“) rediteljke, slomih prste, Age Vošcinske, imamo hladni bračni par bogataša na letnjem odmoru na jugu Italije, i potlačenog arapskog migranta koji izgubi život čisteći bazen njihove vile; u Gruziji nema migranata, pa zato rediteljka „Mokrog peska“ („Wet Sand“) Elene Naveriani formular za festivalsko učešće popunjava putem priče o urbanoj, tetoviranoj lezbejki koja, naterana smrću dede koji je tamo životario, dolazi u ribarski gradić na obali Crnog mora, čime se otvara ceo komplet homoseksualnih tajni i, pogađate, budi grozna zadrtost učmale provincije.
Nije iznenađujuće, rekao bih, da su tri filma koje na početku teksta navodim kao vrhunce palićkog programa iz Zapadne Evrope, dok je četvrti, poljski, toliko u sopstvenom, ludačkom univerzumu pojedinačnih patologija da se opire društvenim konotacijama.
Jer, umetnost nije štikliranje „kućica“ na formularu, a istočnoevropski filmovi čiji autori teže zapadnoevropskom prihvatanju zapravo proizvode korumpiranije i neiskrenije pokretne slike od bilo kog đubreta sa Majklom Medsenom.
Tu je barem neprikriveno da je novac jedini cilj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
