Generacija lošeg ukusa

Ipak, čini se da projekat „Edukacija kroz zabavu“ nije preterano rigidan u svojoj formi, te bi se reklo da se uslovi koje serija ispunjava prvenstveno tiču uključivanja određenih tema i likova, npr. gimnazijalca muslimanske veroispovesti ili slepog dečaka u standardnoj beogradskoj gimnaziji.

Glavni lik serije „Priđi bliže“ je šesnaestogodišnja Teodora, koju svi zovu Beba, čime je naglašeno kako nju i roditelji i društvo iz razreda, iako je fizički odrasla, i dalje smatraju detetom i pripada mitskoj uništenoj srednjoj klasi. Teodorina majka (Ivana Mihić) radi u apoteci, dok je otac (Dragoljub Ljubičić Mićko) neka vrsta inžinjera kome je ostalo par ispita da bi bio fakultetski obrazovan te je trenutno nezaposlen nakon propasti velike društvene firme u kojoj je radio. Ipak, po stanu u kojem žive – nevelikom ali udobnom, urednom i pristojno scenografski opremljenom – ne bi se reklo da se preterano muče živeći od jedne plate. Autori serije su se, s druge strane, posebno pozabavili različitim materijalnim statusom roditelja koji utiče na ponašanje dece i stvara razdor unutar odeljenja. Tu dolazimo na osetljiv teren likova šesnaestogodišnjaka koji su postavljeni prilično stereotipno. Dve najbolje drugarice glavne junakinje su darkerka-alternativka i komercijalna obožavateljka popularnih sportista. Odeljenje još čine i dve manekenke – Pepeljugine opake sestre, mlada aktivistkinja, jedna agresivna dizelašica iz devedesetih, homoseksualac i njegova drugarica/neprijatelj iz klupe-razredni štreberi, mali cvikeraš-učenjak individualac, već pomenuti slepi dečak i musliman, protivnik nasilja svakog tipa. Likovi su relativno obećavajući, ali replike su toliko izveštačene i izgovorene sa toliko afekta da im je mesto pre u nekom treš sitkomu, a ne u seriji koja pretenduje da se smatra postavljenom u realnom svetu. Naravno, protiv malih glumaca se ne sme uputiti nijedna ružna reč. Svaka njihova pogrešno izgovorena rečenica, nakon koje gledalac počne da koluta očima, ide na dušu scenarista i reditelja.

Teodorin ljubavni život, uz odnos s roditeljima, trebalo bi da predstavlja okosnicu serije, tačku od koje kreću dramska dešavanja kasnije obogaćena epizodnim likovima koji će nam pomoći u boljem razumevanju sveta u kojem se emotivni problemi odvijaju. Teodora se dvoumi između dobra i zla. Sile dobra predstavlja dečak kome je otac umro a majka je u bolnici i koji se snalazi pomažući bratu šankeru. Sile zla predstavlja mali bogataški gad – lepotan – koji se na početku serije ustremi na Teodoru kao na neku neosvojivu tvrđavu koju valja osloboditi od adolescentske zbunjenosti. Predmeti ljubavnog interesa su potencijalno zanimljivi, ali je lik Teodore tako napisan i izveden da umesto osnovne snage, predstavlja osnovni problem serije. Nema ona loš ukus, već nema nikakav ukus, što je i bilo nešto što su scenaristi namerili da prikažu, ali nekakav stav ipak ponekad mora da ima. Istina, ona prati španske serije, što je, da se ne lažemo, čini moronom, dok bi sa skidanjem novih epizoda „Bekstva iz zatvora“ ili „Očajnih domaćica“ bila ono što je trebalo da bude – izgubljeni mladi čovek koji gleda ono što svi gledaju dok ne shvati, recimo, da su engleski vampirski filmovi iz ranih sedamdesetih ono što je zaista genijalno. Čini mi se da sami autori serije nisu velike riznice znanja iz istorije popularne kulture ili ispravno osećaju da ono što sami vole ne komunicira sa sadašnjim vremenom.

U vremenu kada vlasnici privatnih televizija i producentskih kuća fabrikuju svakakve izlučevine i predstavljaju ih kao igrani program kakav misle da publika očekuje, prolaze finansije koje dozvoljavaju stvaranje nečeg zaista kvalitetnog, a pogotovu kada je u pitanju RTS, koji je nedavno ozbiljnije omanuo i sa pseudo-sitkomom „Ono kao ljubav“. „Priđi bliže“ častan je pokušaj pravljenja serijala sa solidnom postavkom, ali nažalost izveden od strane pogrešnih ljudi.