Genocid neposlušnih detalja

U prvoj sceni filma „Quo Vadis, Aida?“ profesorka (engleskog, valjda) Aida Selmanagić (Jasna Đuričić) vrši funkciju prevodioca tokom sastanka gradonačelnika Srebrenice (uvek istiniti Ermin Bravo) i komandanta holandskog bataljona, na tom sektoru fronta zaduženog za sprovođenje obustave ili kontrole ratnih dejstava u leto 1995. godine.

Pukovnik Karemans obećava gradonačelniku da će srpske snage biti bombardovane iz vazduha ukoliko pokušaju ulazak u grad.

U jednom trenutku, on izjavi „ja sam samo pijanista“, što zaista svuči neprimereno i opravdava gradonačelnikov bes.

Istorijski Karemans je, zapravo, rekao tu rečenicu Ratku Mladiću, dopunivši je sa „ne pucajte u pijanistu“ (u smislu, „ne pucajte u prenosioca poruka“).

No, kako Mladić nije bio upoznat ni sa Trifoovim filmovima ni sa diskografijom Eltona Džona, mogao je samo da međedski odgovori uvredom, „nikakav si ti pijanista“.

U filmu, nakon sastanka sledi vremenski skok par dana unapred kada Aidu zatičemo kako sa porodicom ubrzano napušta stan dok vojska Republike Srpske osvaja grad.

Stan je građanski opremljen, dok na zidovima sobe mlađeg sina vise plakati Zabranjenog pušenja, časopisa „Džuboks“ i Žana Kloda van Dama.

Jasno je, porodica Selmanagić sačinjena je od sekularnih pratilaca zapadne ili zapadom inspirisane popularne kulture.

Zatim, dok Selmanagići sa hiljadama njima sličnih srebreničkih muslimana utočište pronalaze u holandskoj bazi, Ratko Mladić (Boris Isaković) ulazi u grad, praćen televizijskom ekipom i svitom humanoida obučenih u musave maskirne ili čiste i ispeglane crne uniforme.

Mladić „za Dnevnik“ izgovara da srpskom narodu poklanja Srebrenicu.

Rediteljka rešava da seče Mladića na tom mestu, pre nego što će izgovoriti i legendarni idiotizam, „napokon je došao trenutak da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru“.

Ta rečenica možda je izuzeta iz praktičnih razloga, da evropskom gledaocu kojem je film prevashodno namenjen nekakve bune, dahije i Turci ne bi napunili glavu znakovima pitanja.

Međutim, slutim da je razlog izuzimanja neprijatniji i nalazi se u strahu od otvaranja za bosanske muslimane nemilog pitanja porekla.

Sećam se, jer takva užasna indoktrinacija mladih umova pronađe način da se ureže u svest, kada nam je u sedmom ili osmom razredu osnovne škole profesorka srpskog, izvesna Šćeklićka, uz izraz gađenja rekla, „ti muslimani su u stvari poturčeni Srbi“.

Neki i dolaze, valja priznati, iz redova pre tri ili četiri veka islamizovanih Slovena, dok su neki potomci istinskih Turaka, no, moja omiljena teorija o bazi porekla bosanskih muslimana nalazi se u bogumilima koji su u islamu pronašli prihvatljivu alternativu za svoje zabranjeno učenje (meni, inače, blisko srcu).

No, celo pitanje je, očigledno, toliki tabu da rediteljka svesno žrtvuje Mladićevo priznanje genocida jer u sebi sadrži i neke neugodne tematske celine.

Film se nastavlja sa gradskim i seoskim muslimanskim življem koji se okuplja u holandskoj bazi i sada ponovo moram da posegnem za istorijom.

Naime, u jednom često prikazivanom snimku muškarci izlaze iz šume da bi se predali, dok im njihov komandant proverava odeću i naređuje da skinu sve što može ukazivati na uniformisanost.

U ratu u nekom trenutku preživljavanje postaje imperativ, pri čemu poraženi na svaki mogući način pokušavaju da prevare pobednike, što je legitimno.

No, u „Quo Vadis, Aida?“ nema muslimana pod oružjem i tokom druge polovine filma glavna junakinja, putem male moći koju daje status saradnice UN, pokušava da doprinese sigurnom prevozu civila na teritoriju pod kontrolom armije BiH.

Kada shvati da se događaji otimaju kontroli i da se smrad smrti nadvija nad holanskom bazom, Aida će sav trud preusmeriti na spasavanje muža i sinova.

Dok ona obavlja taj Sizifov posao, delegacija zatočenika odlazi na poslednje pregovore sa Ratkom Mladićem.

U stvarnosti, pre sastanka muškarci su rutinski i ne preterano revnosno pretreseni dok ženska članica delegacije čeka sa strane.

Tada se neko, ne vidi se ko – može biti iz oba tabora – našali „žene su najopasnije“.

Žena, ipak, ne biva pretresena i svi ulaze unutra. Filmsku junakinju kostimiranu po uzoru na gospođu iz stvarnosti, sa istom frizurom, srpski vojnik sladostrasno opipava ispod suknje.

Da li je taj eksploatacijski momenat bio neophodan kada „žene su najopasnije“ šala u sebi sadrži potencijalno veći užas?

Ne ledi li krv u žilama ta scena u kojoj se ljudi šale na zajedničkom jeziku, jedinom čije finese razumeju, da bi dan kasnije neki od učesnika šaljive situacije ubijali muške članove gospođine porodice?

Za to vreme, u bazi, Aida od komandanta traži da doda imena njenog muža i sinova na spisak radnika Ujedinjenih nacija.

Suočivši se sa zidom birokratske surovosti, počinje da ga moli da upiše barem jednog sina, što je jasna asocijacija na „Sofijin izbor“.

Film „Sofijin izbor“ Alana Dž. Pakule je, zapravo, priča o srži i okviru.

Sofija krije kolaboracionističku porodičnu prošlost, dok ćemo za njenog ekstrovertnog i privlačnog momka na koncu saznati da je šizofreničar, bez nade da će ikada doseći radno produktivan i emotivno ispunjen život.

Naivni glavni junak filma je, naravno, bačen u košnicu pretvaranja a, pošto reditelj nije bio siguran da će sve to biti dovoljno, dodat je i epizodni lik devojke sa kojom naš junak želi da izgubi nevinost.

Mala lujka je na rečima puna seksualne oslobođenosti da bi se, kada dođe do trenutka istine, pretvorila u Batu Živojinovića iz „Štefice Cvek“. Scena izbora između dva deteta, lakomisleno citirana u „Quo Vadis, Aida?“, može se tumačiti i kao trenutak u kojem je od Sofije zatraženo da izabere jednu stranu svoje ličnosti (devojčica koju predaje smrti bi, tim smerom razmišljanja, simbolizovala istinu).

Dakle, tema filma nisu nacistička zverstva već ljudska priroda, uglavnom sastavljena od slojeva laganja sebe i sebi najbližih.

Zato je „Sofijin izbor“ dobar film, jer, da se bavio tek sadističkom deobom na one koji će da žive i one koji će da umru prilikom stupanja u koncentracioni logor, ne bi bio mnogo drugačiji od italijanskih „nacieksploatacija“ sa kraja sedamdesetih.

U Srebrenici se nije desio „straaašan zločin“ (izgovoriti glasom dvanaestogodišnjeg dizelaša iz devedesetih na čelu srpske vlade) nego genocid u kojem je grupa polupismenih ljudi, odgajanih u jednoj ideologiji laži pa šutnutih preko noći u drugu, pokušala da se „osveti Turcima na ovom prostoru“.

O tome deca moraju učiti u školama, ili još bolje, škole moraju biti mesta na kojima su sva pitanja ne samo dozvoljena već ohrabrivana.

„Quo Vadis, Aida?“, sa sistematskim dodavanjem nepotrebnih i izuzimanjem neophodnih ali neugodnih detalja (poput ubistva holandskog vojnika od strane rezigniranog muslimana koji je bacio bombu na oklopno vozilo shvativši da se isto povlači ka bazi), suštinski nije na višem nivou od za mentalno zdravlje nacije štetnih jednoobraznosti kao što je, u srpskim okvirima, „Kralj Petar Prvi“.

Moguće je, naravno, sve prethodno rečeno skloniti na stranu i „Quo Vadis, Aida?“ posmatrati kao intimnu priču o putu jedne osobe kroz odustajanje od borbe za opšte dobro, preko poraza na planu spasavanja porodice, do povratka ideji zajednice i potrazi za katarzom oprosta, pri čemu dolazimo do problema odabira glavne glumice. Jasna Đuričić, kao i svi glumci, radi sa licem koje joj je dato, a u njenom slučaju ono je teško, tragičko, i taj izraz nas vodi kroz film od prvog do poslednjeg kadra (uključujući i flešbekove prošlog, srećnijeg vremena).

Da li bi bilo mudrije u dati kontekst postaviti lakše lice i za treći čin sačuvati dramski patos (neko kao Branka Katić pada na pamet)? Time bismo dobili niz: bezbrižna osoba – bezbrižna osoba bačena u neželjenu odgovornost – osoba koja više nije, niti će ikada ponovo biti bezbrižna.

Kako ono reče mudri Kinez na kraju „Gremlina“? „Jednog dana, možda ćeš biti spreman. Do tada, mogvaj će te čekati“. Nadajmo se da mu, u međuvremenu, neće dosaditi redovno polivanje vodom i hranjenje posle ponoći kojima je izložen u balkanskim kinematografijama.