Glumci su otišli, sire (a nikad i nisu bili tu, zapravo) 1Foto: Privatna arhiva

Na jednom javnom događaju pomalo konspirativnog karaktera kojem sam spletom okolnosti prisustvovao – neka bude, pošto nisam u potpunosti siguran, da se desio u leto 2019. godine – Dragan Bjelogrlić je izjavio da je Telekom samo za tu godinu, u svrhu proizvodnje serijskog igranog programa, izdvojio pedeset miliona evra.

U tom trenutku moglo se naivno pomisliti da je odluka doneta iz tržišnih razloga, nakon uspeha par serija iz produkcije Junajted Medije koji je pokazao da je srpska publika masovno stasala za „bindžovanje“ sadržaja na maternjem jeziku.

Ipak, ubrzo je postalo jasno da je neko jako mudar unutar Vladajuće kriminalne grupe shvatio da su stvoreni uslovi za savršen način kupovanja tišine stotina glumaca, reditelja, scenarista i ostalog dramskog osoblja.

Građanski protesti naziva „1 od 5 miliona“, koji su se tada već odavno nalazili u stanju kliničke smrti, ponovo su pokazali da, iako u ne previše zabrinjavajućem broju, posebno glumci ispoljavaju sklonost ka otvorenoj pobuni.

Valjalo je to korigovati, te se započelo sa ekonomski neosnovanom – što da ne, kada je novac ili svačiji, ili zreo za „pranje“ – hiperprodukcijom televizijskih serija.

Eksperiment je uspeo i dramski umetnici su zaćutali, trčeći sa snimanja na snimanje.

Dok se društvo raspadalo a novi, pojedinačni protesti izazvani teško pojmljivim incidentima na ulice izvlačili grupice od par stotina neumornih duša, glumci su u intervjuima na uvek istu, sa pozitivnim osmehom izgovorenu konstataciju televizijskih novinara o sve većem broju serija, po pravilu izgovarali kako je „odlično što se toliko snima“.

A onda su, prve nedelje maja 2023. godine, sve niti u brižljivo pletenoj mreži kolektivne obamrlosti popucale, i više se nije moglo ćutati.

Kao i u vezi sa svim drugim, šef i vojnici VKG-a našli su se u čudu po pitanju javno iskazanog besa srpskih glumaca, a pogotovo su užasnuti njihovim učešćem na protestima organizovanim – o, vrhunskog užasa – ne od strane nekakvih sablasnih grupica građana već opozicionih političkih partija.

Zarobljeni u tužnoj podeli ljudi na moćne i slabe, godinama su smatrali da su platili ne preporuku, već naređenje.

A u stvarnosti, između „ne smem“ i „baš i ne moram“ nalazi se razlika okeanskih razmera.

Počelo je uobičajeno lupetanje, sa Vođicom koji kao dokaz sopstvene dobrote prilaže tvrdnju da se ne može diktaturom nazvati uređenje u kojem odnarođeni i izdajnički glumci snimaju bez prestanka.

Nije li to zapravo priznanje da je u srži cele ideje bio pokušaj potkupljivanja?

Besvesnik će na skupu koji je dao da se organizuje kako bi dobio divljenje traumatizovanih i nesrećnih, narediti minut ćutanja rečima „imamo prvo nešto važno da obavimo“.

Da obavimo?

On je savršeno nesposoban da shvati da nam se nije dogodio nekakav zastoj nakon koga ćemo se svi vratiti uhodanom rasporedu ideja i obaveza.

Konačno, i možda najvažnije, on ne poznaje sramotu.

A sramota je, ubeđen sam, jedan od osnovnih razloga masovnog izlaska na ulice.

Sramota zato što nismo radili ništa, ili smo radili premalo, i što sada nosimo krivicu svog nečinjenja za koje su cenu platili nedužni.

Iz teksta u tekst, prethodnih nedelja, pominjem iskupljenje, taj opijat časnih sa kojeg više ne možemo da se skinemo.

Glumci takođe nose svoj deo krivice, kao ljudi koji su „radili svoj posao“, možda se i ne pitajući odakle ga i zašto toliko ima.

Šta bi se moglo desiti ukoliko se masovno iskupljenje zaglavi u blatu malodušnosti (jer nam, rekao bih, zov materijalnog i trivijalnog više nije pomena vredan neprijatelj)?

Tridesetih godina prošlog veka, u jednoj drugoj, neupitnoj diktaturi, glumci su takođe neumorno radili, stvarajući zabavu za mase.

Tada, međutim, nije bilo nikakvog prećutnog dogovora sa režimom o nenapadanju.

Veliki broj kolega bio je, naime, u logorima ili emigraciji zbog nacionalne pripadnosti i ideološke opredeljenosti.

Oni koji su ostali u proizvodnom procesu znali su da je predaja jedina opcija, dok su danju „radili svoj posao“ a noću bili podvođeni tamošnjim pripadnicima Vladajuće kriminalne grupe, uz šampanjac i kavijar.

A ako mislite da je ovo poređenje pomalo hiperbolično, pogledajte ceo govor Ivice Dačića održan grupi sužanja 26. maja.

On, za razliku od glavne atrakcije večeri, uopšte nije lud.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari