Glumci su stigli, sire (a prete i scenarijem)

 Jednu polovinu Van Santovog opusa čine pretenciozni autorski pokušaji, teorijski zanimljivi no gledalački naporni, dok se u drugoj nalaze filmovi za koje on sam tvrdi da ih nije napravio za sebe već „for the people“ (tja…). Džon Hjuston je verovatno bio iskreniji kada je u autobiografiji tvrdio da je većim delom karijere snimao jedan film za sebe a jedan „za njih“, što će reći, jedan da bi se osećao dobro kada bi se video u ogledalu a jedan za novac i održavanje korisnih odnosa sa holivudskim studijima. Kako god, Van Santovi, da mu verujemo, altruistički napori rezultirali su jednim, mora se priznati, klasikom devedesetih („Dobri Vil Hanting“), jednim pristojnim pokušajem („Finding Forrester“ iz kojeg ostaje nezaboravni momenat kada Šon Koneri viče „panč d kiž“ svom mladom studentu pisanija) i jedan uredni i angažovani biografski film („Milk“).

„Obećana zemlja“ je čudna zverka od filma. Na prvi pogled, i u prvoj, zamornoj i suviše lokalnoj trećini, čini se da imamo posla sa, opet, angažovanom dramom (a drama, je li, nije žanr) na temu velike korporacije koja nudi malim farmerima ugovor sa đavolom. Met Dejmon je predstavnik energetske kompanije koja se bavi izvlačenjem prirodnog gasa koji se nalazi ispod tradicionalističkih farmi u jednom od ruralnih slepih creva Amerike. Glavni lik je, zapravo, neka vrsta trgovačkog putnika, čovek sa klasičnom glumačko-prevarantskom pričom („žvakom“). Ipak, naš junak potiče iz jednog takvog unesrećenog, odumirućeg mesta, te on iskreno veruje da se iza nastupa kojem je naučen krije i najbolje moguće rešenje za spas dece ovaca kojima priču prodaje. Grešku u idealnom svetu iz njegove mašte predstavlja činjenica da hemikalije koje se koriste prilikom bušenja zemljišta u određenom, nezanemarljivom broju slučajeva, izazivaju nepopravljivo zagađenje na farmama na kojima se bušenje vrši što sve vodi ka klasičnoj konstrukciji srednjevekovnog moraliteta u kontekstu srceparajuće priče o sukobu bogatih i lukavih protiv siromašnih i lakovernih.

Neočekivani kvalitet „Obećane zemlje“ krije se u iznenadnom a zapravo pažljivo pripremljenom žanrovskom zaokretu u pravcu čistokrvnog trilera. Ulaskom lika čoveka iz naroda, eko-ratnika koji dolazi u mali grad kako bi upozorio nesrećnike šta im se sprema (u tumačenju, uz Dejmona, autora scenarija Džona Krasinskog), uspostavlja se sukob dva junaka različitih svetonazora ali sličnih pozicija moći. Možda je preterano, ali moglo bi se i razmišljati u pravcu dvojice prodavaca priče kao dva božanstva koja se bore za prevlast nad stadom smrtnika, no dobro… Osnovna odlika trilera jeste obmana. Jedan lik drži drugog u nekoj vrsti vlasti obmanom ga vodeći u pogrešnom pravcu a najbolje je kada je i publika jedna od žrtvi obmane. Naravno, nakon gotovo celog veka žanrovskog filma publika je spremna na sve moguće linije priče i postalo je gotovo nemoguće iznenaditi gledaoca. Osim ukoliko ne zna da prisustvuje trileru. Upravo na tom planu „Obećana zemlja“ jedan je od najzanimljivijih filmova 2012. godine, gotovo pa konceptualan po pitanju scenarija. Jako je teško uspostaviti trilerski zaokret a ne izgubiti kontrolu nad vezom realnosti i fikcije, pogotovo ukoliko je priča postavljena u, naoko, krajnje realistično-angažovanom ključu. Konačno, žanr u ovom slučaju, a zapravo bi uvek trebalo tako da bude, doprinosi konačnom definisanju teme filma, prikaza užasne realnosti korporacija u kojima sami korporativni aparatčik, navodno osoba koja spada u jedan promil čovečanstva koji kontroliše sudbine nesrećne mase, ne može biti siguran da i on sam nije neka vrsta ovce, zapravo najveće moguće, jer smatra da je vuk (istina, u slučaju zgodno osmišljenog Dejmonovog lika, vuk koji smatra da jedući ovce u isto vreme spašava jagnjad).

„Obećana zemlja“ ipak je sasvim mejnstrim film, okrenut publici liberalnih shvatanja, publici koja zazire od korporativne bezdušnosti ali ne bi baš ni porušila sve banke na svetu. Upravo to i jeste neka vrsta logičnog i depresivnog kraja. Ovaj svet više se ne da spasiti, jedino možete pokušati da spasite sebe (svoju dušu, ukoliko taj dvadeset i jedan gram suštastvenosti postoji – u smislu težine ne postoji, u pitanju je, heh, još jedna u nizu prevara koje su postale mit) kroz klasičan holivudski, kaprijanski kraj u kojem glavni junak tokom, u Americi toliko popularnog, javnog obraćanja konačno postaje heroj.