Gospodari i gubitnici

Naravno, takve ekstremne tvrdnje, zgodne za citiranje, iako u suštini tačne ne mogu biti primenjene na, recimo, „Ajkulu“ (mada, zamislimo izbačeni početak u kome se pojedena devojka prvo šeta po plaži, pa razgovara sa momkom koji će se kasnije onesvestiti pre ulaska u vodu, ispriča mu šta studira i oko čega se svađa sa mamom – sve bi donekle imalo smisla jer bi nam možda tako bilo više žao kada je vidimo kako nestaje u morskom mraku ali je zapravo potpuno nepotrebno) ili rumunski film „Pozicija deteta“. Glavna junakinja filma je šezdesetogodišnja Kornelija (Luminica Georgiu, „Smrt gospodina Lazareskua“ – imamo posla sa velikom, zaista velikom glumicom koja je u stanju da predstavlja potpuno suprotne karaktere a podražavanje ostane sasvim nevidljivo) pripadnica malog procenta pobednika tranzicije. Kornelija je arhitekta, povezana je sa vlastodršcima, ima spremačicu koja je, reklo bi se, fakultetski obrazovana, čita Nobelovce, izlazi na večere sa operskim pevačicama i biznismenima. Međutim, kroz uvod koji nam predstavlja junakinju kao vladarku svog sveta saznajemo i da je ona osoba koja, opet, iz razloga uverenja ili zablude o sopstvenoj veličini, ima potrebu da dominira nad životom svog sina, te da je njihov odnos na granici podnošljivog. Druga narativna faza počinje u trenutku kada Kornelija dobija vest da je njen sin pregazio dete koje je pretrčavalo autoput. Sledi očekivan spektar traženja veza, pokušaja da se potplate roditelji deteta (seoski ljudi, niža bića), jurenje trećeg učesnika nesreće, takođe pripadnika gospodara univerzuma, iz čije priče saznajemo da su se idioti zapravo instinktivno nadmetali tih nekoliko desetina sekundi („ti ćeš mene da pretičeš…“). Konačno, verovatna neophodnost priče bila je katarza glavne junakinje koja tokom svog poduhvata konačno shvata da nije moguće kontrolisati ceo svet, da sin, nakon što je ubistvom deteta obeležio zauvek svoj život, konačno može da kaže majci da ga ostavi na miru što sve zajedno stvara politički korektan utisak („I bogati plaču“). Ipak, čak iako vrednost filozofije priče može biti predmet subjektivnih sklonosti gledaoca, ne može se ne priznati da su dramaturgija, vizuelna forma filma i gluma nepogrešivi, kako su nas Rumuni već navikli u poslednjih desetak godina.

* * *

Poput „Pozicije deteta“, hrvatska-bosansko-hercegovačka „Odbrana i zaštita“ (možda ispadam glup ali zaista ne vidim odakle taj naslov – engleski festivalski naslov je podjednako proizvoljni „A Stranger“) tipičan je festivalski film, što će reći da je teško zamisliti ljude koji kupuju karte da bi ga gledali na redovnom bioskopskom repertoaru. Slavko (Bogdan Diklić) vršnjak je rumunske arhitektkinje koji, za razliku od nje, spada u nesrećnu većinu koja pre egzistira nego što živi. Radnja filma smeštena je u jedan dan tokom kojeg Slavko razmišlja da li je u redu da ode na sahranu prijatelja muslimana. No, u traženoj festivalskoj mešavini naturalizma (kamera iz ruke, drmusajuće praćenje junaka dok hoda ulicom) i koncepta, film je podeljen na tri segmenta na čijim završecima Slavko naglo umire, skokom sa terase ili udaren kamionom. Šta je poenta? Da li to da nam je istorija (tj. mi sami) načinila živote takvima da svakog dana nestajemo, naglo i nasilno, ili bi se na Slavka a zajedno sa njim i sve nas (deda mi je rođen u Mostaru, kao hrvatsko-nemačka mešavina žanrova, valjda, pošto kao komunista nije voleo da priča o tome) mogla primeniti ona izreka u kojoj „kukavice umiru stotinama puta a hrabri samo jednom“? „Odbrana i zaštita“ film je o i dalje prisutnom zlu besmislenih (ili smislenih ali potpuno pogrešnih) podela koje se kod bezumnika javljaju otvoreno, na navijačkim plakatima, dok se kod pristojnih ljudi kao što je Slavko javljaju u nedovršenim rečenicama ili izbegavanju određenih ulica. Opet, da li je njegova površna pristojnost takođe posledica straha od sukoba, pre nego iskrenog shvatanja da su neke misli ili stavovi pogrešni? Slavko je, zapravo, festival pasivne agresije („Ja sam ti rekao, pa ti vidi…“), produkt Bosne (ili Hrvatske, ili Srbije) XXI veka, nesrećnik koji se plaši da javno ispolji svo zlo koje upravlja njegovim postupcima iz straha od zameranja komšijama i, još važnije, straha od evropskog birokratskog aparata. Da li ima velike razlike između neispoljenog i ispoljenog zla? U prvom slučaju imamo žice i peći a u drugom ste okruženi ljudima koji protiv žica i peći ne bi ništa imali ali, eto, ne smeju to i javno da priznaju. Očigledno, film uspešno otvara poznate nam i bitne teme, no, do istih svakodnevno dolazimo i nakon slučajnog gledanja dvominutnog televizijskog priloga dok bi, sa čisto zanatske strane, bez Bogdana Diklića, jednog od retkih balkanskih glumaca koji je u stanju da glumi bez glume (morate da budete „nešto“ da bi to bilo moguće), praćenje dugačkih ne-režiranih scena bilo zaista teško izdržljivo.