Gotika Srednjeg zapada

Jedini zvanični prevod filma „The Devil All the Time“ je hrvatski „U vječnoj borbi sa sotonom“, dok se meni čini da bi približnije smislu bilo „Sa đavolom, sve vreme“, budući da je u pitanju drugi deo uvida naratora u unutrašnji život jednog od glavnih junaka: „It seemed to his son that his father fought the Devil all the time“.

Naslov, brišući prvi deo rečenice, borbu sa đavolom pretvara u njegovu sveprisutnost, što ima veze sa kasnije prikazanim događajima.

Priča, ograničena na dva minijaturna grada (jedan u Zapadnoj Virdžiniji, drugi u Ohaju – oba geografski na granici ali duhovno u srži po zadrtosti ozloglašenog Srednjeg zapada) traje dugo, od kraja Drugog svetskog rata do početka rata u Vijetnamu.

Vilard (Bil Skarsgard) se vraća iz rata, opterećen uspomenom na incident kada je na Solomonskim ostrvima pronašao i hicem iz puške lišio daljeg mučenja na krst razapetog i odranog narednika Milera Džonsa (ime koje je saznao sa metalnih oznaka sadistički okačenih sa bajonetom prikucanih stopala, dajući identitet potpunom užasu).

Menjajući autobuse, u gradiću sličnom njegovom upoznaje kelnericu Šarlot, zaljubljuje se nakon što je video da ona ima običaj da dotura hranu prosjacima iza restorana, te rešava da povratak kući pretvori u kratku posetu roditeljima.

Gledalac ubrzo može da prepozna stil pripovedanja, na tragu Hičkokove teze o filmu kao životu lišenom dosadnih delova, pošto autori prikazuju upoznavanje, Vilardovo saopštavanje odluke roditeljima, da bi sledeća situacija bila kupovina kuće, sa bebom u Šarlotinom naručju.

Najavnu špicu činio je samo naslov filma, pa na teži način biva jasno da je scenario pisan po romanu.

Likova ima mnogo, kao i događaja, i jedino sam pogrešno pretpostavio da je roman nekakva tvrdo ukoričena „cigla“, dok zapravo ima malo više od dve stotine stranica, i kritičari ga oslanjaju na „hard boiled“ literaturu.

Pisac romana je, inače, počeo da objavljuje svoja dela jako kasno, kao pedesetogodišnjak, živi u delu Amerike u kojem je radnja smeštena, i čini se da su ljudi kojima se bavi jako dugo čekali da izađu na pozornicu.

Razumljivo je, stoga, da je taj izlazak od tipa koji publiku natera da raširi kapke u neverici.

Dok Vilard pokušava da svije srećno porodično gnezdo, sa drvenim krstom – tj, ličnom crkvom – postavljenim u šumi na čijem obodu je kuća, Helen (Mia Vasikovska), Vilardova nesuđena izabranica iz rodnog  grada, udaje se za putujućeg propovednika Roja (Heri Meling – jedinstven glumac, počeo kao gojazni pobratim Harija Potera, najsvežije prisutan u seriji „Damin gambit“).

Roj je tragedija u najavi, sa paucima koje sipa po licu tokom religijskih nastupa i opsesijom žrtvom koju bi trebalo da prinese gospodu, i dok je na putu, Helen, devojka bez roditelja i ostale rodbine, živi sa Vilardovim roditeljima koji njenu i Rojevu ćerku Lenoru smatraju za unuku.

Počinje odlazak likova: Šarlot umire od raka, Vilard se ubija ispred svog krsta, Roj bira Helen za žrtveno jagnje i nestaje, pa se stvara nova porodična jedinica – Vilardov sin i Helenina ćerka odrastaju sa Vilardovim roditeljima kao brat i sestra nepovezani krvlju.

Sledi novi vremenski skok, ovaj put u 1965. godinu, kada u grad stiže novi sveštenik (pravi, stalni, još opasniji od do ekstrema poremećenog Roja) u tumačenju Roberta Patinsona, a okolinom tumara zabavan par serijskih ubica (Džejson Klark i Elvisova unuka Rajli Kiog).

Bilo je do sada i previše prepričavanja, ali površina je samo zagrebana i do kraja dva sata i petnaest minuta dugačkog filma desiće se još mnogo psihički i fizički nasilnih momenata.

Dovodi nas to do pitanja preteranosti, dakle, kiča, koje zlokobno lebdi nad filmom.

Svakako, grupi porodičnim i geografskim vezama bliskih ljudi dešava se previše izuzetnih, drame vrednih situacija, da bi gledalac sačuvao utisak da posmatra priču koja prelazi iz predela mogućeg u spasonosni opseg verovatnog.

Glumačka podela je „krem krema“ (Vilardovog sina Arvina, vezivnog junaka filma, igra mladi Britanac Tom Holand za kojeg naknadno – pošto ne pratim superherojske serijale – saznajem da je trenutni Spajdermen), i svako dobija svojih par scena intenzivnog ludila.

Pametno, glumci igraju „nisko“ (Kiog je, recimo, sjajna, i to radeći najmanje što može), znajući da priča daje više nego dovoljno – samo Patinson pleše na granici preteranosti, međutim, njegov lik jeste egzibicionistički sveštenik, te je teatralnost sasvim opravdana.

Opasni kvantitet dramskih sukoba je, zapravo, prekrečen preko zdrave, stvarne osnove: malih, traumatizovanih ljudi upotrebljenih u globalnim događajima pa prepuštenih sebi; bespogovornog autoriteta mentalno poremećenih osoba, ukoliko su dovoljno vešte da reči „bog“ i „đavo“ dobro okruže maštovitim moralitetima; koruptivne prirode lokalnih vlastodržaca, u paničnom strahu da će zavesa koja štiti iluziju čistote biti uklonjena…

Autori filma uspeli su da kroz spoj diskretne glumačke igre i do kraja pojačane fabule izvedu jedan od za gledanja najzaraznijih filmova u prethodnih par godina. Ponekad je previše baš onoliko koliko je potrebno.