Grad strasti, farse i apsurda

„Viki Kristina Barselona“ bila je krajnje depresivni rad sa porukom da možete putovati i seksualno se istraživati koliko god želite i uvek ćete ostati nedovoljno ispunjeni, prepušteni sami sebi i svojoj ličnoj borbi da ovo malo vremena koliko imamo iskoristite na najbolji mogući način; filmovi snimljeni u Engleskoj polazili su od istraživanja klasnog sistema i načina na koji on utiče na ljudsko ponašanje i donošenje odluka; „Ponoć u Parizu“ nije mogao da se dogodi nigde drugo jer se, verovatno, samo na tom mestu i u periodu nakon I svetskog rata okupio toliki broj inspirativnih umetničkih imena.

„Rimu, s ljubavlju“, donekle, igra na granici pitanja „zašto baš taj grad?“. Ipak, kada se malo promisli o tematici četiri kratke priče koje sačinjavaju ovaj, recimo, pošto priče ni na jedan direktni način nisu povezane, omnibus, primetićemo da je reč strast nešto što provejava kroz najmanje tri priče (bila to ljubavna strast ili strast prema umetnosti). A, je li, za strast nema mnogo boljih mesta na ovoj planeti nego što je Rim (istina, lično ne bih mogao da posvedočim jer sam tamo bio sa devet godina, kada je jedina strast koju sam mogao osećati verovatno bila ona prema igračkama). Istina, ponekad je zabavno načiniti kontrast pa film o strasti postaviti u Helsinki, gde su ljudi, kao, hladni i ne razumeju južnjačku ili balkansku nesputanu dušu, no, dobro…

Priča u kojoj Roberto Beninji igra činovnika koji odjednom, jednog dana postaje slavna ličnost, bez da je išta uradio da bi se to dogodilo je, naravno, komentar besmisla slave i odnosa medija prema poznatima koji su stalno u poziciji da ili imaju mišljenje o sa njima potpuno nepovezanim svakodnevnim događajima ili moraju da odgovaraju na pitanja o svojoj banalnoj svakodnevici („imam dva psa…“). U pitanju je pajtonovsko-bunjuelovski skeč proširen na dimenzije kratkog filma, nepretenciozno društveno angažovan i vrlo, vrlo smešan.

Priča o sveže venčanom paru provincijalaca koji dolaze na medeni mesec sa idejom da mladoženja uspostavi poslovni kontakt sa bogatim ujacima, nakon prihvatljivo konstruisane zamene identiteta poprima odlike farse u slučaju mladoženje i istraživanja seksualnih fantazija u slučaju mlade koji se odvajaju jedno od drugog da bi se na kraju priče ponovo sastali kao malo zabavnije osobe nego što su to bili na početku.

Američka priča je, uslovno, najslabija, jer ponajviše reciklira puno puta upotrebljenu situaciju o mladom paru normalaca i njenoj konfuznoj drugarici koja će nesrećnom šonji pomutiti pamet (zabavno je, ipak, što je gledalac sve vreme za korak ispred glavnog lika i uživa u njegovoj nesvesnosti prvo strasti, a zatim razočarenja koje mu se sprema).

Konačno, najpotpunija priča je ona u kojoj razočarani reditelj opera koji je, zbog preterane konceptualnosti svojih ideja („namerno biraš stvari koje su osuđene na neuspeh“, kaže mu žena u jednom trenutku) proveo život kao urednik muzičko-izdavačke kuće, tokom posete rimljanskoj porodici budućeg muža svoje ćerke otkriva da njegov otac pod tušem peva operske arije kao urođeni, osećajni genije. Tu kreće umetničko ludilo u kojem naš junak rizikuje da upropasti brak svoje ćerke, novog poznanika koji je savršeno srećan pevajući pod tušem izloži javnoj poruzi, a sebe ponovo dovede do razočarenja izazvanog nerazumevanjem publike i kritike. Ipak, tokom prvog nastupa, sa tuš kabinom na sceni jer mučenik jednostavno ne ume da peva drugačije, prelazeći preko lica ljudi u publici vidimo da su oni dotaknuti emocijom koja se odvija pred njima, čak i ako se (ili baš zbog toga) dešava u okviru apsurdne situacije golog čoveka u tuš kabini sa vodom koja teče. Dakle, vredelo je insistirati i ponašati se potpuno manijakalno zarad male šanse da će umetnost, opet, nekome spasiti život, ili barem dan. To vas, istina, da upotrebim opasku iz jednog drugog Alenovog filma, može dovesti do želje da osvojite Poljsku. Od golosti, sa druge strane, niko nije nastradao.

Tapkanje

Kada patite od potrebe da već četrdeset godina stvarate jedan film godišnje, neizbežno mora doći do recikliranja starih ideja, ponavljanja motiva koji vas zanimaju ili kreativnog tapkanja u mestu (i autori koji prave jedan film po deceniji pate od istog problema, tek malo manje vidljivog jer daju vremena publici da zaboravi njihov manirizam). U slučaju Vudija Alena, mesto na kome se on nalazi toliko je opčinjavajuće da nema mnogo drugih na kojima može tako zabavno da se tapka.

Nije loše ponoviti, naročito ljudima koji smatraju da su svi filmovi Vudija Alena isti, da je on filmom „Deconstructing Harry“ okončao dvadesetogodišnji proces započet sa „Ani Hol“, a završni voice over u kome glavni junak govori o ideji za novu knjigu ili priču i njenom junaku koji je vodio „haotičnu, fragmentarnu egzistenciju i pisanju koje je jedino bilo smireno; pisanju koje mu je, na više od jednog načina, spasilo život“ jedna je od najlepših ljubavnih poruka umetnosti ikada prikazanih u okviru filma.