Građanin… koji god

 Fascinacija zapadnog čitaoca uglavnom realnim istočnjačkim surovostima i uglavnom mitskom ruskom dušom zaslužna je i za postojanje trilogije romana o agentu MGB-a Lavu Demidovu. Ipak, dela i dalje sasvim mladog Britanca Toma Roba Smita spadaju u tzv. aerodromsku literaturu, zajedno sa ostalim Den Braunima i Ken Foletima. Literatura tog tipa, koja se uglavnom nalazi iza kičastih, šarenih korica sa velikim slovima, u delovima knjižara u koje kulturan čovek (da ne kažem, kultursnob) ne zalazi, zavisi od malograđanske iluzije da se dugogodišnjim sakupljanjem poluinformacija na koncu može doći do apsolutne spoznaje sveta. No, da vidimo, ko je taj, sada već filmski drug Demidov (Tom Hardi)… Dete bez roditelja spaseno iz Staljinovog ciljanog izgladnjivanja stanovnika Ukrajine, kasnije vojnik koji nakon osvajanja zgrade Rajhstaga pobija zastavu i biva ovekovečen na fotografiji, simbolu konačnog poraza nacizma, konačno, agent državne bezbednosti, preteče KGB-a, koja se prevashodno bavi radom na suzbijanju unutrašnjih neprijatelja. Dakle, glavni junak je vojnik partije i direktni učesnik velikih istorijskih događaja. Ukrajinski pomor, međutim, otvara film i zatim nestaje da bi tek na kraju postao ne toliko neophodan dijaloški začin. Scena osvajanja zgrade Rajhstaga čini se da postoji (osim da bi pucanje i eksplozije donele foršpanu malo akcije) tek da bi pokazala da je Demidovljev kolega i antagonista Vasilij kukavica koja se krije u zaklonu dok naš junak i njegov sidekick Aleksej trče kroz kišu metaka. Dvadesetominutna pred-ekspozicija nam ukazuje da imamo posla sa klasičnim primerom prve rolne koju bi kino-operater trebalo da negde zaturi.

Što nas dovodi do 1953. godine (a znamo ko će te godine umreti) i prirodnog početka radnje, situacije u kojoj Demidovljev šef (Vensan Kasel) pokušava da primora svog službenika da, u okviru surovog testa pripadnosti, potkaže svoju ženu Raisu, učiteljicu (Nomi Rapas), navodnu članicu imperijalističkog špijunskog kružoka, praćene scenom pojavljivanja serijskog ubice dece. Serijski ubica, naravno, nije autorska tvorevina već je inspirisan Andrejem Čikatilom, poznatim organima gonjenja a široj publici znanim iz odličnog filma „Građanin Iks“. Demidovljev se život, nakon što odbije da izda voljenu osobu, ruši te njih dvoje bivaju izgnani iz Moskve u provinciju gde je on unižen na mesto običnog policajca a ona od učiteljice postaje tetkica. Zgodno, vrlo brzo nakon toga sledeći dečiji leš se pojavljuje baš tu, stotinama kilometara daleko od Moskve (da, Čikatilo je koristio vozove i svoje nesrećne žrtve pronalazio na provincijskim železničkim stanicama, ali ipak…) nakon čega „Dete 44“ postaje akcioni film u kojem Demidov i Raisa pronalaze jedini preostali životni smisao u pronalaženju serijskog ubice dok im je Demidovljev bivši kolega Vasilij za petama. „Dete 44“ je pastiš istorijskih događaja i datuma i pripovedačkih stereotipa u kojem glumci ozbiljno pate za svoju umetnost. Hardi i Rapas, kao nosioci radnje, puno govore i delaju ali, zapravo, mi ne znamo ko su ljudi koje oni tumače. Šveđanin Džoel Kineman, kao Vasilij, hrabro gine u glumačkom jurišu na utvrđene položaje kempa. Njegov Vasilij je karakterni i fizički slabić, kompleksaš, amoralni podlac, nitkov (da se „Dete 44“ dešava u viktorijanskoj Engleskoj uz njega bi savršeno odgovarala odrednica „cad“) čija su jedina životna stremljenja napredovanje u službi i pohota prema ženi u svemu superiornijeg kolege. No, pored svih dramaturških pojednostavljivanja i likova – stereotipa, možda je najveći problem filma forma. Akcija je prikazana kratkim stedikem kadrovima koji, navodno, daju dinamiku a zapravo služe kako bi se prikrila brutalnost. Konačno i najgnusnije, umesto da govore geografski nedefinisanim, mid-atlantic engleskim, glumci su naterani da tekst izgovaraju karikaturalnim ruskim naglaskom. Ne, marketinški eksperti, publika, i dalje živim u toj iluziji, nije toliko glupa i može da kaže sebi „ok, dešava se u Rusiji i na engleskom jeziku je, hajde sada da vidimo ko su ovi ljudi, šta žele i ko im smeta“.

Možda je triler u komunističkoj Rusiji preveliki zalogaj za zapadni mozak i „Dete 44“ nije prvi neuspešan pokušaj. „Gorki park“ (takođe nastao po seriji pulp romana, istina, u vreme pre nego što je pulp dobio tvrdi povez a izgubio svaku čast), koji sebi u prilog ima savršeno čistu formu trilera iz 1983. godine, odlično napreduje dok nam prikazuje priču o savršenom policajcu da bi se potpuno raspao kada autori počnu da tragaju za nekakvim idejnim uglom. No, 2015. godine, bolest je došla do perioda metastaze. Kao i Sovjetski Savez, visokobudžetni triler moćna je zver koja je proždrla samu sebe.