Granice morala

How soft your fields so green

can whisper tales of gore

(Led Zeppelin, Immigrant Song)

„Muškarci koji mrze žene“, prva knjiga iz trilogije „Milenijum“, u osnovi je tradicionalan detektivski roman sa svim svojim prednostima i manama. Struktura američkih krimi romana od Čendlera do Elroja, uključuje, npr., dve priče: jednu, iz prošlosti, koja je junaka i učinila odmetnikom iz sveta ljudi koji rade poslove sa fiksnim radnim vremenom i drugu, svežu, koja se nameće dolaskom novog klijenta (od umeća pisca zavisi uverljivost kojom će ih, neminovno, povezati). Jedan od omiljenih Elrojevih postupaka, koji primenjuje i Lašon, je i građenje međusobno nezavisnih likova koji istražuju svoje delove gigantskog slučaja da bi se, konačno, nevoljno udružili kako bi uništili zlo koje nadjačava njihove lične netrpeljivosti ili promašene i pogrešne živote.

Mikael Blomkvist (besprekorno tačni Danijel Krejg), glavni junak filma Dejvida Finčera, švedski je novinar čija se karijera beskompromisnog demaskera malverzacija krupnih kapitalista opasno približila kraju nakon što je, nemoćan da navode iz svog članka potkrepi konkretnim dokazima, osuđen za klevetu. Trenutno neupotrebljiv u svojoj osnovnoj delatnosti, i uz obećanje dokaza koji su mu na suđenju nedostajali, biva angažovan od strane Henrika Vangera (Kristofer Plamer), čelnika velike ali anahrone korporacije (koja bi, u normalnim okolnostima, bila Blomkvistova prirodna meta), kako bi pokušao da razreši 37 godina star nestanak Henrikove šesnaestogodišnje rođake, nakon čega priča postaje misterija ubistva, sa mnogobrojnim članovima porodice Vanger kao osumnjičenima. I, sve bi to bilo sasvim u redu i stajalo sa punim pravom u knjižarama, na policama namenjenim krimi romanima da je Stig Lašon bio pisac kao i svi drugi. No, on je i sam bio novinar istraživač koji se prevashodno bavio ultradesničarskom prošlošću i sadašnjošću svoje zemlje i, možda, važnije, bio opsednut zlom koje tera muškarce da primenjuju svaku vrstu nasilja nad ženama. Tu na scenu stupa lik Lisbet Salander (Runi Mara), sociopatske i na svaki drugi način oštećene hakerke, Blomkvistove nenadane saradnice, ključa (uz zgodnu koincidenciju tematike funkcionisanja beskrupuloznih korporacija sa ekonomskom krizom iz 2008. godine) neverovatne uspešnosti knjiga i kasnijih švedskih ekranizacija na globalnom planu.

Dejvid Finčer, kome su „Muškarci…“ već treći film u nizu koji ne predstavlja ostvarivanje dugogodišnje opsesije već ne mnogo više do zanatsko realizovanje onoga što mu je kao uspešnom reditelju ponuđeno u formi već postojećeg projekta, na tragu je načina rada velikih reditelja zlatnog doba Holivuda. On poseduje sposobnost (u slučaju Ernsta Lubiča nazivanu „Lubičevim dodirom“) da priči da svoj lični pečat, bez pribegavanja jeftinom manirizmu ili ispraznom naglašavanju samosvojstvenosti. U pitanju je umeće da se iz scenariste iscedi ono najbolje što priča može da pruži (a što je, na žalost, sa „Bendžaminom Batonom“ bilo potpuno nemoguće – i zbog priče i zbog scenariste). U slučaju „Muškaraca…“, to je građenje sveta prepletenog zlom rodnog nasilja i mračnim tajnama iz prošlosti, na nivou kako porodice tako i društva (stari nacista koji i dalje drži ponosno fotografije iz svoje mladosti na zidu izgovara kako je on, zapravo, jedina poštena osoba u zemlji, koja ne pokušava da prikrije svoju sramotu – detalj koji ne postoji u knjizi i jedan od momenata za koje scenarista Stiven Zeilian zaslužuje veliko poštovanje). Takav je svet u kome Blomkvist i Lisbet Salander pokušavaju da održe neku vrstu moralnog ponašanja. Usput, američka ekranizacija vernija je knjizi od švedske, po atmosferi približnija a na dramaturškom planu filmski pismenija.

Na kraju, i najvažnije, Lisbet Salander, koja je, da, više nego moralna osoba iako je njeno poimanje prava na tajne, svačijeg osim njenog, sasvim diskutabilno. Umesto klasične analize, jedna slika iz života… Moj drug je u bioskopu sedeo pored dvadesetogodišnjih devojčica koje su više puta tokom filma komentarisale „kako je ružna ova“, tj., „kako može ovako super tip s njom da se smuva“… Njena bela koža, na desetine mesta probodeno telo, odbojna spoljašnjost koje, uz način ophođenja, zapravo predstavljaju seriju odbrambenih slojeva od nasilnog i nečasnog sveta, bili su previše za osobe koje nisu gledale „Neoprošteno“ Klinta Istvuda i, kao ni gospođa Feders, ne bi mogle da razumeju zašto je njena ćerka jedinica pošla za Vilijema Manija, „poznatog lopova i ubicu, čoveka ozloglašeno opake i preke naravi“. Zeilian, Finčer i Runi Mara su, naravno, zahvaljujući Lašonu, stvorili veliki filmski lik a krupni plan u kome izgovara rečenicu „I am insane“ možda je najsnažniji filmski kadar godine 2011. (mada konkurencija i nije neka, osim „Drva života“ Terensa Malika – uzmite odatle koji god kadar hoćete i nećete biti daleko). Da, luda je ali je volimo, zato što je poznajemo. U nama je. U meni, na kraju krajeva, ako ćemo da budemo, na momenat, budistički nastrojeni.