Gulaš sa pivom i vinom

Ipak, uz osećaj da mi ljuti gledalac stoji iznad glave i strelja me osuđujućim pogledom, recimo da je ekspoziciju bezbedno dekonstruisati. Dvojica lovaca na ucenjene glave voze se kočijom koja beži od mećave, desetak godina nakon Američkog građanskog rata.

Crnac, koji i dalje nosi delove uniforme Unije, svoj ulov je uredno odstrelio i naslagao na krov. Belac, nadimka The Hangman, izvor svog novca (već solidno izudarana žena) vodi sa sobom. Iako se na taj način izlaže riziku da mu zatočenica pobegne, a na poternicama jasno piše „živ ili mrtav“, tako da je svejedno u kom stanju će je naplatiti, njegova teorija je da sistem mora da bude upošljen, šerif i sudija moraju da urade svoj deo posla, dželat će na taj način zaraditi svoj honorar.

Zapravo, beli lovac na ucenjene glave, ili ako proširimo razmatranje, a u ovom slučaju je to neophodno, civilizovani čovek dvadeset prvog veka (što je i dalje, ne bez određenog nacizma, beli čovek zapadne hemisfere) ne želi da prlja ruke. Ako je njihov susret, uz činjenicu da se poznaju odranije, moguće progutati bez mnogo odmahivanja glavom (je li, upravo zato što se u njima dešavaju neočekivane situacije neke priče su vredne dramskog prikazivanja), kada pokupe sledećeg putnika namernika u mećavi stvari postaju osetljive i shvatate da gledate drugačiji film, film čiji autor ima potrebu da izrazi određeni stav.

Naime, i on je našim prvobitnim junacima poznat odranije, u stvari, svi o svima ili sve znaju ili znaju dovoljno da započnu priče koje sadrže njihove subjektivne verzije istorije, u koje sagovornik može poverovati ili ne. Ukoliko smo posebno raspoloženi za učitavanje, možemo da kažemo i da je sama kočija simbol ljudske prirode koja ne dozvoljava frustracijama i nerešenim sukobima da iščeznu u šumi, već ih vraća da se, ponovo i beskrajno, ispoljavaju u društvu. Uređeno društvo, simbol reda i bezbednosti je u „Podlih osam“ koliba u koju se naši junaci sklanjaju dok mećava ne prođe, i u kojoj pronalaze sledeću grupu ljudi. Naravno, ponovo se nalaze zajedničke tačke u prošlosti (građanski rat) ili budućnosti (šerif i dželat iz grada u koji se originalna trojka zaputila). Uspostavljaju se elementi poretka.

Jedna osoba (naravno, ona kojoj je to prvo palo na pamet i koja je za to upotrebila silu) razoruža ostale u cilju bezbednosti. Nakon toga, shvativši da su njihovi sukobi duboki te da bi nekontrolisan boravak u istom prostoru mogao izazvati nasilje, odlučuju da deo bliže kaminu bude rezervisan za pripadnike juga, dok je šank namenjen severu, sa stolom za ručavanje kao neutralnom zonom. Mora li se naglašavati značenje takve podele? Jug je vlasnik prirodnih dobara, dok sever poseduje veštačko zadovoljstvo. Svi, ipak, moraju da jedu, dok su malo veća toplota ili alkohol stvar zadovoljstva. Kada navale na gulaš, razlike se gube, laži koje bi bile krvavo branjene pet minuta ranije bivaju slobodno demaskirane. Društvo je, međutim, zasnovano na lažima, i „Podlih osam“ svoju zanimljivost, tamo gde je ima, crpe ne iz oslobađanja istine, već načina na koji se likovi nose sa lažima. Crni lovac na ucenjene će odmah primetiti da postoji nešto trulo u kolibi i ljudima koji je kratkotrajno naseljavaju i sve vreme biti na oprezu, dok ostali likovi ili održavaju fantaziju ili je nisu svesni.

Pretpostavljam da je iz priloženog jasno zašto „Podlih osam“ izaziva reakcije od neumerenog oduševljenja, preko masovne nezainteresovanosti ili zbunjenosti, do besa zbog izigranosti. Dominantna starosna grupa publike, osobe od 15 do 25 godina koje su upoznale i zavolele Tarantinov svet kroz „Kill Bill“, „Inglorius Basterds“ i „Đanga“, nisu očekivale film u kojem prvih četrdeset minuta prolazi u razgovorima tokom vožnje kočijom, dok se preostala dva sata odvijaju u upadljivo studijskom, pozorišnom okruženju jedne velike prostorije, pri tome prilično dvodimenzionalne (dubina pozornice se ne koristi u velikoj meri).

Nakon „Đanga“, koji od špageti vestern inspiracije odlazi putem američkih eksploatacijskih filmova iz sedamdesetih na temu robovlasništva (ponajviše odličnog „Mandinga“ preporučujem zbog sumanutog glumačkog nastupa Suzan Džordž ako ni zbog čega drugog) bilo je za očekivati da „Podlih osam“ bude direktnija kopija radova italijanskih zanatlija iz druge polovine šezdesetih, uz vrcave solilokvije i zabavne epizodne likove koji iskoče na deset minuta samo da ih ne bismo više videli do kraja („Kju Kluks Klan“ iz „Đanga“, recimo). Nepripremljena publika dobila je nešto sasvim neočekivano – bolji film od bilo kojeg koji je Tarantino napravio od „Džeki Braun“ (a koji mu je, objektivno gledano, možda i najbolji). Ipak, koliko je, zaista, dobar?

Biće vam dosadan, jer, žrtvovan je veći deo elemenata jednog stila koji nije vodio nikuda. Nećete dobiti Hansa Landu, toliko poremećenog i, smem li da kažem, seksualnog da ga možete slušati (i voleti ga) desetinama minuta dok iz njegovih usta izlazi apsolutno zlo. Likovi iz „Podlih osam“ nisu zavodljivi, jer, zlo koje ih vodi nije zabavno i i dalje upravlja životima ljudi sto pedeset godina nakon vremenske tačke u kojoj se radnja filma odvija. Pred sobom imamo rad odraslog čoveka koji više, izgleda, ne nalazi zadovoljstvo tek u zabavljanju sebe i publike (zabavljanju, koje, da ne budem pogrešno shvaćen, nije bilo bezumno i rezultat je velikog obrazovanja koje ima posledicu u određenoj ideologiji, stavu kojim se prilazi svetu).

Sada, prvi put, tema je ispred stila. Ipak, kako je „Podlih osam“ postavljen na žanrovskim osnovama, od vesterna do trilera (u drugoj polovini film dobija misterioznog voice over naratora – detektiva), rezultat je haotičan, svakako iritirajući za gledaoca kojeg mrzi da razmišlja (da ne budem mizantrop pa da navodim koji je procenat takvih). Uz to, tema i žanr uglavnom se mešaju kao pivo i vino.